Da sačuvamo od zaborava – Glavatica

Веселин Косорић — Сарајево
»Рибарски лист« — 1956 стр. 54

Под крајшим падинама Височице, у котлини горњег тока Неретве, смјештепо је Главатичево. To je данас село и сједиште општине, мостарског среза. Саобраћај га веже са Коњицом изграђеним путем преко Борачког језера. Иначе, то је један од познатих риболовних центара у коме ће се временом да развије и риболовни туризам.
У овим предјелима Неретва вијуга кроз своје дубоке и стрме окуке, декорисане сурим стијенама, зеленим грмљем и ниским шумарцима. Њен брз ток овдје прелази из вирова у прељеве и брзаце и изгледа као да је подијељен у веће и мање природне рибњаке, гдје се риба стално задржава. To cy заправо »идеални терени« за спортски риболов на салмониде — пастрву: мекоусну, поточарку и главатицу.
Али Неретва овдје није увијек бистра и у својој природној снази смирена, као што се то чини. Она зна и да замути, да набуја и подивља, па да запријети и
поплави све што лежи на домак њених обала. Тада помамне водене масе из горњег тока сносе безброј племенитих риба у њен доњи ток — сада само до великог »Јабланичког језера«, које је човјек створио да ову планинску ријеку укроти и њене природне снаге користи.

Неколико споменика из римског доба нађених у Главатичеву јасно показују да је овдје постојало старо људско насеље.Главатичево је из давнина познато по својим изванредно повољним условима за риболов.Оно је богато и са традицијама.

Како изгледа ту је одувијек било главно сједиште Жупе, како се овај крај зове. У Жупи су одмах до Главатичева лоцирана и два стара насеља Горњи и Доњм Рибари, сада села са по којих десетину кућа. Испред Рибара и малог Рибарског поља у кориту Неретве зелени се широки и дубоки »Ban Вир«.

Има мишљења, да је по Главатичеву добила своје име риба главатица, која је међу осталим племенитим рибама позната као природна ријеткост. У народу је очувано предање, да је старо насеље Главатичево добило своје име по риби главатици која је распрострањена у Неретви узводно све до испод »Столачког пада«, али се она доскора највише мријестила у Главатичеву, и ту се највише ловила.

Ако Главатичево доведемо у везу са сусједним Горњим и Доњим Рибарима и ова насеља са »Бап Виром«, онда нас размишљања o томе доводе до закључка, да се овдје у Жупи на Неретви риболов као занимање морао обављати у читавим насељима. Без сумње, имена ових насеља настала су веома давио, када су овдје постојала стална обитавалишта људи, који су се риболовом бавили. Стојан Новковић је указао у »Селу« на ово мјесто у једној старој христовуљи, гдје се помињу и р и б a p и, нарочито при језерима Плавском, Скадарском и Преспанском, па је извео закључак »да се може мислити дз су ти људи у нарочитим селима живили и риболовом се бавили«.

Taj закључак веома јасно потврђује наше Главатичево и сусједни му Горњи и Доњи Рибари, који су лоцирани у Жупи у горњем току одувијек рибом богате Неретве.

Према историским подацима изгледа, да је овај крај спадао у домену посједа средњовјековних великих феудалаца Санковића, на чијим су гробовима недавно вршена научма истраживања.

Овдје најближу околину чине јужни и источни дијелови масива планине Височице, (једине од најљепших планина Босне и Херцеговине) који силазе благо у бјеломићку висораван, a она се стрмо обара у котлину Неретве. To ce добро уочава на малом отстојању и великој разлици између Височице са 1974 м и Главатичева 349 м надморске висине. У близини скоро свих потпланинских насеља Височице налазе се остатци срењевјековних гробова у разним каменим облицима, али и на самој Височици леже двије некрополе — једна близу Пољица (1507 м) и друга испод Љељена (1660 м).

Ако се ови остатци феудалних гробишта доведу у везу са именима рибарских насеља ситунираних овдје у котлини. Неретве, онда неминовно долазимо до закључка, да је Жупа била добро насељена у средњем вијеку и да се овдје на Неретви велики број некадашњих становника бавио риболовом као привредном граном. To важи не само за период прије турског феудалног уређења, него и за вријеме цијелог његовог трајања, када је привредна ситуација наших крајева кроз експлоатацију рада била везана са спахилуком. За ово имамо доказа у самим турским изворима. Један такав налазимо у Сулејмановој канунами гдје се говори o хаку, који се даје од улова рибе. Тако поред ријеке Мораве и Ибра закон прописује и за ријеку Дрину: »Од риболовишта (»даљан-«), које је као приход уписано санџак-бегу, нека се као дио узме половина уловљене рибе. A од језера (»ђод-«), која су уписана спахијама, нека се узме десетина уловљене рибе«.

Да су те форме феудалних дажбина постојале и на осталим водама у нашим крајевима, има разних доказа.У љетопису фра Николе Лашванина забиљежено је, да се од рибе плаћало 2 акче.