Lukavac 2007. godine – Carp team “Tri u jednom”

Mirza, Melika, Adi, Šeha, Kera i Senad
Nakon okupljanja na Uni u Bosanskoj Krupi, Šeha mi je rekao da ima dogovor sa Mirzom Mujačićem i Adijem Osmanagićem loviti šarana na jezerima na kopu kod Lukavca.Pao je dogovor da, ako uhvatim vremena, i ja dođem, makar da ih na jedan dan obiđem.
Oni su na jezero otišli u subotu, 04.08., i u toku tog vikenda, Damir i Suzy su došli do ove šarandžijske trojke da bi snimili emisiju «Bistro BiH» o šaranskom ribolovu, a ja sam uspio organizovati da ponedjeljak i utorak provedem sa njima na vodi.Iako sam izašao iz noćne, put mi nije teško pao, nakon par hladnijih dana i kiša, vrijeme se proljepšalo i
jedva sam čekao da stignem na vodu.

Bez nekih problema sam našao jezero, i na kapiji na ulazu u područje kopa me dočeka Kera, Mirzin jaran. Upoznasmo se i on mi predloži da ne nosim stvari do jezera, nastali su neki problemi sa Upravom kopa. Hajde, kontam, Mirza je dobar sa nekim direktorima, on je tu «domaći» i čuva ova jezera možda i bolje od onih kojima pripadaju, riješiće on to. Kera nastavi: «Jedan od direktora hoće da nam zovne policiju da nas otjeraju sa jezera».Nasmijah se, zar i mi ribari predstavljamo opasnost po imovinu kopa, pa sad neki mazlun trenira strogoću na nama. «Koja li je to budala», pomislih i kamo sreće da su ribari jedina opasnost po imovinu, sigurno je dotični mnogo veća i opšta opasnost po imovinu koju od nas, kao, čuva.
Kera i ja nastavismo prema jezeru, razgovarajući o protekla dva dana i o jezercima pored kojih smo prolazili.Oni nisu imali ulova, ali na jednom jezeru koje «lokalci» zovu «osmica» su bila dvojica ribara sa 17 (???) štapova i lovili su babuške i male somove.
Iza jedne krivine se ukaza logor – parkirana auta, hladnjak i šator.Došao je momenat da upoznam još jednog «jarana sa stranice». Mirza Mujačić, momak koji je trenutno, što bi reci, «na privremenom radu u inostranstvu», sa kojim sam proveo dosta sati u tipkanjima na chatu, sada je tu. Pozdravismo se uz konstataciju «napokon i to da se desi», pozdravih se i sa Adijem i Šehom, i zavalih se u stolicu da odmorim i od posla i od putovanja.
Na moje «šta ima?» počeše o tom direktorčiću i policiji.Na Mirzi vidim da je zabrinut, skontam da je problem veći nego što sam pretpostavio.Ali još uvijek nisam «upalio» (vic o Muji i motornoj pili).

Šeha, Adi i ja okrećemo na zezanciju, ..bo tog kompleksaša, ima Modrac (Mirza je par dana prihranjivao jedno mjesto), preći ćemo tamo.
Jedno auto prolazi makadamom pored jezera.Ovi moji komentarišu, skontam da je u pitanju taj «čuvar imovine svoga kopa».Upitah Mirzu ko je taj, što ne zovne onog direktora sa kojim je dobar i ne završi stvar.Dobih odgovor da je to Jasmin, ne znam kako se preziva, upravo onaj direktor sa kojim je Mirza do nedavno bio dobar, koji je obilazio Mirzu na prošlim posjetama i pecanjima na ovim jezerima, koji je gotivio Mirzu (figurativno) jer je Mirza gotivio njega (bukvalno). E tad sam «upalio», tad mi je sve bilo jasno, ali o tome nešto kasnije.
U to prolazi levat opet.Pa se vrati.Ko hijena oko lovine, ali nema, što bi reci, «cojones», da ne kažem muda, da dodje i raspravi ako se ima šta za raspraviti. Prosto i mene uhvati nekakva huja, sad čekamo policiju.Mislili smo ići sa vode da nam se majmun ne Xsere u ćeif, ali ćemo sad napraviti zahebanciju od svega ovog.
Mirzi je baš teško, pozvao nas u goste i sad treba da nas kao kakve kriminalce tjera policija.
Adiju i Šehi zezancija na ovu situaciju ide jako dobro, provale idu jedna za drugom i svi se grohotom smijemo.
Levat opet prolazi u autu.I vraća se.
Dolazi jedan čikac, ne znam ko je, kao, slučajno. Vjerovatno je poslan od direktorčića, ali nije bitno, mi ne ubijamo glasnika. Ne bi ni naredbodavca, postavili bi mu par pitanja, ali, kako rekoh, naredbodavac nema «bijelih bubrega», taj se boji tih pitanja.
A evo i priče koja je pozadina svega što se do tada desilo i onoga što slijedi.
Jednog lijepog dana, na ovim jezerima, jedan ribar lovio ribu. Ulovio jednog šarana od 21,100 kg.Odsjaj sunca na krljuštima ovog ljepotan dade dojam dotičnom da je u pitanju zlatna ribica. I ko Mujo iz vica sa zlatnom ribicom, ribar umjesto da zamisli želje, reče: «Na vagu ćeš ti mene, pa ću te ja pretvoriti u keš».I uradi to ribar, dobi keš, a onda je, vjerovatno, sa vlasnikom jezera skovao plan da sve velike zlatne ribice unovče.
No, to se pročulo, digla se halabuka, i zlatari koji su davali keš skontali da to nije u redu, te prestali otkupljivati zlatne ribice.Krivo ribaru, još krivlje vlasniku, i vlasnik dočeka da se zbog propalog plana osveti onom koji je digao halabuku.
To bi bilo ukratko, priča o svemu tome je stala i na nju je stavljena tačka, međutim, sticaj okolnosti je ponovo aktuelizira.
Da se ja vratim na «glasnika».
Čovjeku krivo zbog svega, sve zna, a i sam je ribar. Neću prenositi njegove riječi zbog njegove sigurnosti.Pozdravismo se i on ode.
Opet prolazi auto sa vlasn…., pardon, direktorčićem.Mi padamo od smijeha, a i Mirza je došao sebi, vidi da je nama – budalama «orilo –gorilo» i da se dobro zezamo.
U to stiže kombi – policijski. Malo prestadosmo sa smijehom i zezancijom, bi mi i malo neprijatno jer nisam navikao da me proganja policija, a dok dvojica polocajaca i neko u civilu prilaze našem logoru preko svježe pokošene poljane, dogovaramo da otkuliramo.
Policajci kulturno pozdraviše.
Otpozdravismo.
Rekoše da su dobili nalog da nas udalje sa područja koje je u vlasništvu tog kopa-rudnika, a po pozivu onog iz «garniture» što je desatak puta prošao «tamo-vamo» u svom automobilu.
Mi odgovorismo da nije problem, da nam treba satak da se spremimo i da napuštamo jezero.

Šalama razbijamo napetu situaciju i policajci vide da nismo kreteni nego samo ribari koji vole biti kraj vode. Jedan od njih poče zagledati pribor, i sam je ribar, i pokazujem im rod podove i objašnjavam neke stvari, onoliko koliko znam jer ni ja nisam baš nešto upućen u materiju «šaranska oprema». Drugi, koji nije ribar se oduševljava opremom.
Onaj u civilu što je došao sa policajcima je čuvar na kopu.Dok razgovara sa Mirzom, ustvari, sluša Mirzina pitanja tipa «Zar je ovo trebalo, čime sam ovo zaslužio, šta sam loše uradio, sjećaš li se mojih poribljavanja, čišćenja jezera, znaš da je ovo zbog onog šarana i frke……..» pognute glave samo odgovara: «Sva znam, Mirza, ali nije do mene, znam samo da se Jasmin (čitaj: direktorčić) nasekirao»Znali smo mi da nije do njega, pogotovo nije do policije, sve je ovo zbog «zlatnih ribica» i keša. Tada Adi reče: “Hej, ako čujete da nešto puca, to meni puca ona stvar što se Jasmin nasekirao”. Adi je to rekao u originalu.
Čuvar odlazi sa glavom u položaju u kojem je bila dok je slušao Mirzina pitanja.Ostajemo sa policijom i oni, čuvši dio razgovora izmedju Mirze i čuvara, zainteresovaše se za pozadinu svega, jer im jednostavno nije bilo jasno šta se ustvari desilo da su dobili nalog da nas otjeraju sa vode, kad na ovim jezerima peca i «Kunto i Panto» i nikad nisu imali intervenciju ovakvog tipa.Dok smo se mi pakovali, prepričali smo im svu pozadinu ove njihove današnje intervencije zbog koje su morali produžiti smjenu.
Nastavljamo pakovanje stvari u opuštenoj atmosferi zezajući se sa našim novim prijateljima-policajcima. U to dolaze Mirzina supruga Melika i njen otac Mirzet. Mirzet je rezigniran, čovjek ne može vjerovati da nas tjeraju sa vode.Spominje Mirzina vračanja šarana, samoincijativna i iz sopstvenog džepa finansirana poribljavanja, čišćenja jezera, prijašnje posjete Mirzi od strane dotičnog koji nam sad posla policiju. Policajci se ni krivi ni dužni, pravdaju, a mi opet okrećemo na šalu.
Pomažem Mirzi ubaciti stvari u auto i on mi se izvinjava zbog neprijatnosti. Odgovorio sam da nema potrebe niti da se izvinjava, niti da se shebaje zbog ovog svega, valja i ovo doživjeti.

Pri kraju smo sa stvarima, i Mirzet predlaže da, umjesto na Modrac gdje smo naumili, odemo na jedno drugo malo jezerce na kojem on često peca.Objasnio nam je kakvo je i šta ima u njemu, i prihvatili smo prijedlog.Naši prijatelji policajci rekoše da je to na njihovom reonu i da će sutra u toku dana doći do nas na kafu.
I tako, «šarena karavana» je krenula sa jezera, nas petoricu sa četiri štapa u vodi protjeraše, a ona dvojica sa 17 štapova ostadoše.
E jesmo i opasni!!!

Mislim da je sada vrijeme da pogledate klipove snimljene tokom našeg pakovanja i odlaska sa teritorije koju ovako revnosno čuva onaj direktorčić, nadajući se da će ipak, nekad, uspjeti povaditi sve «zlatne ribice» iz «svojih» jezera i unovčiti ih. Ako ih, pak,  bude jeo, neka se pazi, riba ima opasne kosti, a mi smo svašta taj dan govorili.Ko zna, možda se neka kletva i primi kod «Onog gore».

I dodjosmo na to malo jezerce.Jako lijepo okruženje, čista voda, prvi dojam odličan.
Podijelili smo se, Kera i ja ćemo srediti «kopno» (šator i opremu), a Šeha, Mirza i Adi su otišli čamcem ispitati dno i odrediti spotove. Prilično brzo smo sve odradili, i onda se sjelo u debelu hladovinu, otvorili «premingeri» (Šeha i ja se navukli na Uni kod Halkića ;-)), a Melika i Kera su se uhvatili roštilja.

Adi svako malo govori: «Sad će na moje štapove udariti», ali se ništa ne dešava.Priča, zezancije, prepričavanje današnjeg događaja uz Adijevu, Šehinu i moju konstataciju da ni ono sve ne može svako doživjeti, ne da bi Mirzi bilo lakše, nego što stvarno tako i mislimo.
Pip…piiip…..piipipipipipipipipi………svi smo na nogama…….koji je štap…..Adi je najbliži, kontra, ima ga na udici.Štap je dobro savijen, Adi to rutinski radi.I na suho izlazi ljuskar od nekih 4-5 kilograma.Jezerom se prolama «bistro majstore», a Adi reče da je mislio da je veći jer je šaran bio veoma jak. Kako se on osjećao poslije ove doze adrenalina, reći će vam njegova izjava: «Sad mi je srce k'ooo Bosna!»
Doduše, šaran nije uzeo na njegov štap, ali se to nije gledalo.
Poslije toga je još veća zezancija i smijeh.Sreća da je jezero izolovano, da nije, sad bi s razlogom došla policija po nas.

Šeha predlaže da «pređemo» na  «stock», nestaje nam piva.Uprkos, umoru i neispavanosti (u noći uoči dolaska sam spavao svega 2-3 sata) i «betoniranju» sa «stockom», kao da sam pio vodu, i nisam bio jedini sa tim osjećajem – u jednom momentu je Šeha konstatovao: « Ove pive i štok su izlapili!»
Tada Kera okrenu jedan broj i ozvuči razgovor.Nismo odmah skontali ko je sa druge strane, ali u nastavku razgovora nam bi jasno. Bio je to «ribar» iz one priče koja je pozadina svemu ovom. Potvrdu sumnjama da je u pitanju prekid dogovorenog tala izmedju «ribara» i «vlasnika» je rečenica koju «ribar» izgovori: «Danas su Mirzu otjerali sa jezera, odmah sam imao informaciju:»
Eh, tu informaciju je mogao dobiti od nas, policije ili taldžije – «vlasnika».
Nema nagradnog pitanja  «od koga je dobio informaciju?», previše lako je skontati odgovor.
Tokom razgovora je rekao i ovo: «Možda i ti sjediš sada sa njima», mada vjerujem da je bio siguran u to, da je imao i tu informaciju.Da je i potvrdim, jeste, Kera je bio s nama.
Ili mi sa Kerom, svejedno.
A i nama je potvrđen tal i taldžije.
Još neko vrijeme smo pravili cirkus od svega i na kraju zaključili da nisu vrijedni pomena, a da je direktorčićevo slanje policije samo izazvalo kontraefekt – umjesto da nas deprimira i usere nam se u ćeif, popravio nam je raspoloženje i doveo na jako lijepu vodu. Kako reče Adi: «E baš hvala Jasminu  što nas otjera, nema pojma kakvu nam uslugu učini!».
Šeha je odlučio “kobrom” (Adi je ovoj alatki dao domaći naziv – “poskok”) nabacati malo primame i pošto se nije vidjelo dalje od tri metra oko nas, to prehranjivanje je bilo na pamet.Osluškivali smo zvuk padanja boili u vodi, ali tek po koji put smo i čuli taj zvuk.U istom pravcu, par desetina metara iza naših spotova, nalazila se čuvareva kućica i u šali sam rekao: “Slabo ovo nešto pada u vodu!Kad ujutro dodje čuvar sav otečen kao iz košnice i počne nam se žaliti kako su ga ovu noć izujedale neke opasne bajke!”.Ujutro, Šefko (čuvar) nije rekao ni “dobro jutro” nego je upitao “Majke vam, jeste li vi sinoć bacali kakvu primamu?” Naš smijeh mu, naravno, bi potvrdan odgovor, a on još dodade:”To fijuće sinoć oko mene, isto geleri!”
Nastavak  većeri je protekao u prepričavanju događaja sa vode, i kad je Kera uzeo riječ, počeo o jednom svom šaranu, plovku i nakoj sajli, nije je puštao dugo.Ja sam bio na izmaku snage, povrh umora uhvatila me i glavobolja, te sam se nerado povukao u šator.Bilo mi je jako žao što ću propustiti ostatak većeri u ovom blesavom društvu.

Po običaju, bio sam zadnji koji se probudio.Mirza je napravio kafu.Onda su Adi, Šeha i Mirza otišli u nabavku namirnica koje smo potrošili, sa naglaskom na «preminger».
Melika i ja smo kafenisali, a Kera je lutao oko jezera. Inače, i uz najjaču kafu, meni treba sat vremena da se razbudim, a ovo je bila «Ness» – tri u jednom. Tada sam skontao šta me najbolje razbudi – pip……piiip…..pip……piippippippippp – skočio sam kao da sam oparen i totalno razbuđen……Kera se nacrta tu i reče da je Adijev štap, najdalji od mene……..dok prilazim štapu alarm još «cvrkuće», kontriram…..tu je, ali mi bježi prema trsci. Isplivao je odmah na površinu jer je tu bila mala dubina i upetljao se u trsku.Kera ide po čamac, i u tom momentu uspijevam izvući ribu iz trske, ali lisac bježi u jedan mali dio u zaljevu gdje opet radi istu stvar – pravo u trsku.Čamcem idemo do tog mjesta, osjetim da je šaran još tu, i uspjevamo ga izvući.To je bio mali šarančić od nekih dva – tri kilograma. A isto kao i Adi, i ja sam mislio da je veći nego je bio.

Mirza, Šeha i Adi se vraćaju iz kupovine, padaju od smjeha, prepričavamo im šta je bilo kod nas, a oni nama na šta su oni naišli.Par slikica koje su oni uslikali dok su bili u kupovini u obližnjem mjestu.

Na žalost, «premingera» nema niti u jednoj u dvije prodavnice u selu, kako je rekla jedna prodavačica: «Sinoć su neki momci došli i sve pokupovali» a ti «momci» smo bili mi.Ipak su uspjeli nagovoriti vlasnike da nabave tokom dana i da ih dobro ohlade.
Sjedimo u hladu, Adi se uhvatio pravljenja čorbe na verigama, mi ostali ćumuramo.Opet alarm, Mirza je najbliži i kontrira. Eeee, ovaj je nešto veći, vidjelo se odmah. Iste sekunde Šeha i Adi počinju nekakav ples, neku kombinaciju «linđa» i «indijanskog ratničkog».Hvatam se kamere da snimim ovo izvlačenje ribe. Šeha se sjeti da je dogovor bio da sljedeću ribu vadi Melika, i zove je da dodje.Meli razgovara na telefon i mi je požurujemo. Napokon dolazi, uzima štap, i odmah osjeti svu snagu borca na udici.Meni se potroši baterija u kameri – kad tad nije završila u jezeru, neće nikad.

Uzimam mobitel i sa njim snimam, znam da će klip biti jako loše kvalitete, ali bolje ikakav nego nikakav.Meli, uz Mirzine i Šehine savjete, meraka izvlačeći ribu.Ja predajem mobitel Adiju i on nastavlja snimati, a ja uzimam Mirzin fotoaparat.Dok traje to izvlačenje, dolaze nam i naši prijatelji policajci.U jenom momentu se ukaza i riba, predivan «golać».Napokon, riba je u meredovu, a Meli je ko leptir, sva treperi i presretna je.Svi joj čestitamo, a policajac koji nije ribar širom otvorenih očiju reče «Ja veće nisam vidio!». Vaga je pokazala 9.300 kg!
Sjedamo opet svi i nastavlja zezancija i pregledavanje klipova. Vidjećete na klipu, u jednom trenutku, Šeha igrajući oko Mirze dok on vadi šarana, udara Mirzu, naravno ne jako.Mirza je to tek vidio na klipu, nema pojma šta se dešavalo oko njega.Dovoljan razlog nama ostalima da nam to bude tema za naredne zezancije.
Adi nastavlja sa pravljenjem čorbe, ja malo pecam na plovak (jedna deverika) i opet alarm.Šeha je kontrirao, a i na njegov štap je uzela.Opet dobra riba, ali ne smijemo više ništa govoriti, šarani su na ovom jezeru fantastični borci i niti jednom procjena težine «na štapu» nije bila ni ublizu.Šeha je polako vadi i riba se ukaza – ljuskar, veći od Melikinog.Meni se učinio mnogo većim.Izlazi na suho i opet «bravo majstore» sada upućeno Šehi.Dok mu Šeha i Mirza skidaju udicu, na usni su uočili i rasjekotinu od neke prijašnje udice.
Haj sad na vagu, ne zbog zlatara, nego čisto evidencije radi.
10.500 kg!

Poslije ovog šarana, Adi, Šeha i Mirza su se odlučili i malo rashladiti u jezeru.
Tokom dana  je ulovljeno još 4-5 šarana, do dva kilograma, njih smo samo slikali.

Dan je krenuo fantastično, kakava li će tek biti noć.
Na žalost, tu noć ja neću biti sa njima, morao sam se vratiti kući, ranije obaveze su mi ograničile vrijeme koje sam mogao provesti sa ovom ekipom, i ova dva dana su prošla kao dlanom o dlan.
Adi  je završio čorbu, i odlučili smo da ne mjenjamo kuharicu, da li zbog same čorbe, okruženja, raspoloženja, «sjela» nam je pravooo.
Spremio sam stvari, pozdravio sa svima, i zahvalio Mujačićima, Mirzi i Meliki na gostoprimstvu, bila je ovo avantura koja se ne zaboravlja. Nadam se da ćemo ovako nešto ponoviti, na većoj vodi gdje će nas biti više sa «Bistro BiH».Velika hvala još jednom Meliki, Mirzi, Adiju, Šehi, Keri, Mirzetu, policajcima i svima koji su mi ova dva dana učinili nezaboravnim.

Na kraju ovog druženja, pao je dogovor da Mirza, Šeha i Adi naprave «Carp team» koji bi se zvao «Tri u jednom».Ako odu na neko takmičenje, i ako na istom ne ostvare najbolji  plasman, siguran sam da će biti najluđa ekipa.
Neka im je bistro, i želim im mnogo  šarana.
Bistro Bosno i Hercegovino!

Za kraj, pogledajte ostatak klipa sa ovog nezaboravnog druženja u Lukavcu.