Da sačuvamo od zaborava – УДИЧАРЕЊЕ CУШНОМ МУШИЦОМ

“Рибарски лист” 1930 (10—12) 81
Писац прича, како су становници опазили, да ове мухе у извјесно доба дана слијећу на површину водe, ваљда ради хране. Чим риба опази да је такова муха слетила на воду, доплива до испод ње опрезно да је не би поплашила, па чим је стигла у њену сјену скочи на њу “као да се баци вук на једну овцу у тору или opao на гуску у јату и прогута је са разјапљеним устима и зароне поново у воду. Становници су покушали да ове мухе натичу на удицу као меку, али нису успјели, јер је муха у рукама промјенила боју, отпала joj крила тако, да је изгубила сличност са живом мухом. Појединци међу становништвом, kojи cy се одликовали нарочитом вјештином у риболаву, почели су варати рибу c којекаквом спремом и изумом за хватање (captiosa quaedam machinariatm atque solertia). Они би омотали куку са
црвеном вуном, привезали за њу два згодна пeра жуте боје c главе пијетла и привезали је на канап. Прут је био дугачак 4 лакта, тако исто и канап. Добро сакривени мамац бацили су низ воду. Рибе намамљене лијепом бојом појуриле би грамзљиво за њим, јер су мислиле без сумње да ће им то, што тако лијепо изгледа, бити укусно јело. На тај начин су се ухватиле на куку и пружале неумољивим риболовцима велико задовољство.
Овако пише Аелианус Римљанин из 3. вијека н. е. Изгледа, да је тачно репродуkoвao приче македонских сељака, чија се опажања потпуно поклапају c нашим данашњим у 20. вијеку, a њихова техника риболова на умјетну мушицу у суштини је иста, као што се практикујe и данас. Видимо и то, да се је наша омиљена црвена муха (Рeдcпиннeр или Редпалмер), коју ми љети волимо привeзати, употребљавала и у античким временима.
Сваки од нас је барем чуо за којег сељака »мeраклију рибара« који сам »пери» удице и тако лови. Није ријетко да сретнемо на води, особито у Херцеговини, којег сељака. можда неписменог, и посматрамо га, kako он тјера свој спорт (он воли ћеиф): он ухвати живу муху, којa лети над водом, метне јe преда се, извади куку, истргне мало вуне из дијелова свог разнобојног одијела и са мало пeра, које држи за пасом, почне »перити«. За кратко вријеме он својим грубим жуљавим прстима направи умјетну мушицу сигурно бољу, чвршћу и кориснију него што је удесе наши градски мајстори и што нам разне фабрике шаљу. Истина, није тако лијепа за око, за људско око, али за рибље око je можда природнија. Погрешно је мислити, да је он то научио од којег спортског риболовца, a најмање од kakвог Енглеза, него то умијеће да зна »перити« прелази обично од оца на сина.
Риболовом на умјетну мушицу почели су се наши праоци бавити још у давним, прадавним временима, можда већ у каменом добу. Предавањем ове вјештине од оца на сина усавршавао се тај спорт до у наше вријеме све више и више и у погледу рибaрског прибора и у погледу саме технике риболова. Данас је риболов c умјетном мушицом постао, по признању компетентних , отмjен џентлментски спорт, коме нема премца у другим спортовима. Вeлики број љекара, који се баве овом врстом спорта, увјеравају, да за данашњег човјека, кад му је живчани систем много оптерећен напрегнутим компликованим радом и бригама, рибарски спорт представља један врло једноставан и угодан начин лијечења његовог оронулог душeвног расположења.