Za sve je kriv amur

Alija Pušina – Tekst objavljen 1982 godine u Ribarskom listu, časopisu i glasilu Saveza sportskih ribolovaca BiH
Ribolov nisam poznavao.Jedino što sam znao o “toj raboti” bile su priče i komentari “raje” iz mog sokaka.Po tim pričama, ribolov je bio: penzionerski sport, hobi »baglamaša«, sport »otpisanih« i ko zna još kojih. Uglavnom, sve crno da crnje ne može biti. Ko tih šezdesetih godina nije igrao »ajnc i poklapu«, ko nije bio maher za »ćizu« i »pljačku« voća, nije bio niko i ništa. Još ako je kojim slučajem bio »tanak« za fudbal, onda se morao seliti u drugi kraj. Ja sam u svemu bio solidaran s »rajom«, pa i u ovakvom razmišljanju i ponašanju. Dijete se, valjda, najbrže privikava i povinuje sredini u kojoj živi.
Život me je kasnije odveo na drugu stranu. Iza mene je ostala »raja«, škola, ženidba. Oženio sam se, slučaj je tako htio iz Bačkog Novog Sela, sela na samoj obali prelijepog Dunava, smještenog desetak kilometara nizvodno od Vukovara. Godinama sam odlazio u »ženin rod« i svaki put se vraćao u Sarajevo pun lijepih doživljaja, odmoran i »očišćen« od gradskog smoga i tempa života, bogatiji za nova saznanja o životu pored tako velike rijeke. U tom selu u kojem inače žive naši zemljaci, upoznao sam se i sprijateljio sa mnogo ljudi raznog zvanja i znanja. Medu njima najzanimljiviji i najsimpatičniji bili su mi ribari. Ti ljudi su me oduševljavali svojim zgodama i nezgodama na vodi.
Spominju se tu somovi »stokilaši«, somovi koji kupačima »otkidaju«
noge, šarani što kidaju silk k'o prst debeo, štuke koje se u jesen vade kao od šale, »poklapanje« ribe u zaostalim baricama i trpanje iste u džakove i druga čuda koja sam do tada samo u crtanim romanima susretao. No, najveće čudo ispričao mi je stari ribolovac i prijatelj Suljo, koga su svi mještani jednostavno zvali »Daidža«. Suljino čudo bio je AMUR. Riba koju mještani izbjegavaju da love jer se kući, umjesto s ulovom, vraćaju, najčešće, bez štapova i »kvikova«. Taj snažni »kolonizator iz Kine« ispravlja udice kovanice k'o od šale, lomi štapove kao da su palidrvca, odnosi sa mladim kukuruzom i štap i mašinicu, zubima »kosi« trsku bolje od kosačice, čuje šapat na obali i pravi trista čuda. Da mi sve to nije ispričao »Daidža« , ja bih to shvatio kao šalu, prepadanje apsolutnog laika za ribolov. Slušajući te »strahote« osjetio sam, ne znam ni sam kako, da je to ljepota, ljepota koju doživljavaju samo privilegovani. Silno sam zaželio da ulovim amura! Ne znam ni sada da li je to bila hrabrost ili ludost, želja za samodokazivanjem ili pokazivanjem vještine pred »ženinim rodom«, ali ja sam to zaželio, silno, ne-odložno i po svaku cijenu.
»Daidža« mi je, nakon mog uporaog ubjedivanja i molbi, pripremio štap sa mašinicom, silk 0,35 i na udicu stavio mlad kukuruz. Ispratio me je na vodu smiješeći se. U baru kraj »Rodićevog rita« zabacio sam mamac sa teškim olovom i stegao rukama štap. Satima sam toliko čvrsto držao štap da su mi se prsti skoro ukočili. I negdje pred sami mrak amur je zagrizao. Najlon se počeo dizati sa vode i zatezati. Čuo sam jezovitu škripu »kvika« i posmatrao kako najlon sve više nestaje sa njega. Noge su mi se toliko tresle da sam se jedva držao na njima. Šta će sada biti? To uzbuđenje i strah do tada nisam nikada, niti ću vjerovatno bilo kad, osjetiti niti doživjeti. Amur je stao. Mahinalno sam počeo da namotavam najlon. Lagano i skoro krotko amur je pratio i plivao za silkom tako da sam u trenu pomislio da me je »Daidža« samo strašio snagom i »kršom« što ostaje iza amura. Na desetak metara ispred sebe, a stajao sam na obali visokoj 2-3 metra, ugledao sam ribetinu crnih leđa i vitkog tijela, dugu preko 1 metra i skoro zaplakao od uzbuđenja, nedoumice i straha od tog prizora. Pa, ja nisam znao da u našim rijekama čovjek može vidjeti, a ne vući toliku ribetinu. Kad me je ugledao, amur je napravio strašni »salto«, toliko snažan da mi umalo štap nije ispao iz ruke. Čuo sam samo prasak i fijuk otkinutog najlona. Amur je nestao. Na tom mjestu, a inače je voda mirna, kao da je potekla strašna rijeka ogromnih talasa. Nakon nekoliko minuta sve se umirilo.
»Daidža« me je dočekao sa smiješkom. Od tog toplog ljeta 1979. godine ja sam postao ribolovac i to sam i danas. Obišao sam mnoge rijeke i jezera, uhvatio na stotine riba, pročitao na desetine knjiga o ribolovu, doživio mnogo lijepih trenutaka kraj vode (a i loših) stekao »raju« i drugare – Luku, Žutog, Dragana i mnoge druge ribare, ali još uvijek, mada svake godine odem makar na par dana u Bačku, nisam ulovio amura.No, svejedno, zahvalan sam mu. On me je iz »neprijatelja« ribarenja prebacio u vojsku najvećih prijatelja toga sporta. I mada nisam pokazao »ko sam i šta sam« pred bačvanima i pred »ženinim rodom«, ja sam ponosan na ovo što sam sada, a to je: običan, strastveni ribolovac, koji svake nedjelje, u Lukinom stojadinu odlazi na rijeku i divi se čarima prirode, od koje se, greškom, bio udaljio.