Kao i svaki put do sada – Jezero Smoluća

Kao i svake godine, ha Šehović stigne iz Danske, namah kontamo gdje zbrisat’ u ribu. Pošto nam je Smoluća bukvalno „Meka“ šaranskog ribolova, zna se – pravac Smoluća. Pakovanje, kuhanje prihrane, šta ponijeti šta ne, i uglavnom, kada smo sve pripremili – ispred Šehinog pasata gomila. Kontam, možda nam ipak treba tamić, al’ nagura Sehović sve bez problema – zna ga brate „slozit“ svaka mu čast. Stižemo u Smoluću, i odmah puhanje čamca i krećemo prema novoj koti u drugom dijelu jezera.
Ovu kotu sam prošnjuhao prošli put kada sam sa Smajom išao nahraniti kera, i onako, iz čamca, izgledalo mi je izvodljivo da se nabrzinu napravi pozicija. Pristajemo čamcem i kao komandosi izlijećemo sa mačetom i motikom te prijanjamo na posao. Bilo je i lakše nego smo očekivali – ispod trave je bio pijesak i začas smo poravnali mjesto za šator, a onda je „pirat iz Randersa“ nastupio sa mačetom.
Elem, sve je bilo spremno da raširimo moj „Green Castle“ (fol dvorac, a Šehi iz njega vire noge 20cm) i da onda prihranimo. Nešto gledam onu prihranu i kontam u sebi
– pa bolju hranu bacamo šaranima, nego što mi jedemo: konoplja, hrana za golubove (sitnija, krupnija), kukuruz, ječam, crnooki grah, slanutak, lupin, tigrov orah, boile, praškasta, riblje brašno… Prihranismo, zabacismo štapove i to tako da pokrijemo cijeli teren. Seha baca uz samo ostrvo i preko puta u mali zaljevčić, ja desno prema šaši i igranka može da počne.
Bogami, i poče!
Prvo je proradilo ostrvo, Šeha vadi šarana oko 4-5 kg i tako jednog za drugim – uglavnom sitniji.
Ujutro sjedimo i pijemo kafu.Odjednom Šeha šapce „žiku ono!“.Pogledam u pravcu prema kojem mi je pokazao, a tamo površinu para peraja haman ko ajkula – obojica uglas rekosmo „amur!“. Doručkujemo i sjedimo uz šupljake, kad Šehin delkim zavrišta kao lud…kontra i riba ko luda poče vući iza ostrva.
Uskacemo u čamac i za ribom…Seha malo privuće a mašinica zazviždi i opet riba izvuče 15-20 metara najlona…tako nekoliko puta. Nakon pet-šest bjegova uspio je podići na povrsinu i tad ugledasmo amura koji nas je do tada petnestak minuta vozao po jezeru.
U po frke, na moje zaprepaštenje, Šeha reče: „Ho”š ti malo?“…Čuj hocu li, daj vamo.
Kontam, on ga je već zamorio…ali…majko moja lude ribe!?Neznam broja koliko sam ga puta privukao čamcu, i taman kad pomislim „to je to“, kad opet „zzzzzzzzzzz“ – ode.
Na kraju ga ipak nekako ubacismo u meredov i na obalu, na brzinu ga slikasmo, koliko je to izvodljivo sa onako nervoznom ribom, te ga odmah pustismo bez vaganja (slobodna procjena izmedju 10-12kg).
Nismo se kako treba ni odmorili – ponovo delkim i ponovo ostrvo.Isti scenario – skači u čamac i za njim.I opet vozanje po jezeru.
Diže ga Šeha par puta i dodje gotovo u meredov, ali ima jos kuveta…još jednom ga privlacimo meredovu… taman da upadne unutra – spade.
Još mi je u glavi ona njegova zlatno žuta boja, a nas dvojica se pogledasmo i uglas izgovorismo „njegova nafaka“. Vratismo se na obalu i kontasmo da pristaviti kafu, kad pljusak….nebo se otvorilo…kapi ko teniske loptice.
Sjedimo ispod suncobrana, jer tako lije da ne možemo pretrčati do šatora. Nakon što je kiša prestala padati, odemo do „breze“ jer su tamo bili tetak Zaim i hajvan doktor Mirza da ih malo posjetimo. Prilišli smo čamcem, i nakon što ja iskočih, te dodje red na Šehu – kako se dočeka na obali, tako se i ukoči – uhvatiše ga leđa.
E samo nam je još to trebalo…vraćamo se nazad i nekao ga smjestimo ispred šatora da je, ko fol, bliže štapovima.
Ko za inat, riba radi pravo, a ja kontriram i na njegove štapove (do tada fakat nisam ni jednom), pokušavamo varijantu da mu dodam štap poslje kontre, al’ ne ide, savio se do zemlje(Šeha, ne štap).Čujem se sa Zaimom i tetak ko tetak (oči moje lijepe), ode do Lukavca u apoteku i kupi Voltaren čepiće. I tako pozicija automatski dobi ime „Voltaren pozicija“. Riba ne prestaje da radi.Opet udarac na Šehin stap, kontriram i kao za kamen…zacvili masinica… krenu nesto kao tenk na drugu stranu…i… puče!.
Ja stojim kao skamenjen.Pita Seha sta bi…ja samo nijemo slegnuh ramenima ne mogavši da progovorim buljeći u vodu sa nevjericom… u životu ovako nešto još nisam imao na štapu. Taman sam se malo smirio, kad umilni zvuk fox-a…pritrcim…kontriram…u glavi prebiram šta mi je od mamaca na štapu i skontam – hot demon.Riba ide prema meni i poprilično sluša. Onda pred obalom – explozija, i ugledam amura…čuj na hot demona!? (zaboravih napisati – onaj Sehin je uzeo na raka)
Ja lude ribe.
Izvadim ga da se pokušam slikati sa njim…Šeha se taman namjestio u neki položaj da okine koju slike…al’ na slici samo moje raširene ruke a njega nidje…otfuro kroz noge u vodu.
Onda opet svira fox…kontra i osjetim po pumpanju da je dobra riba.Malo po malo i u meredovu završi moja stara ljubav Mejra (e jesam joj se i obradovao).
Elem, to bi još jedan od nezaboravnih ribolova na ovom prelijepom jezeru i definitivno najboljoj šaranskoj vodi u BiH.
Nekako smo se spakovali i utovarili stvari, a i Šehu – valjalo ga je oporaviti za Bilecko jezero i sljedeću avanturu.
Bistro Bosno i Hercegovino!