Da sačuvamo od zaborava – На Бистрици

Штаjерска дравска долина
Возећи се од Марибора жељезницом према западу уз Драву, која је осим зиме увек мутна, наилазиш успут чешће на потоке бистре као суза, што долазе из споредних долина са стране Козјака или Похорја и улевају се у Драву и који су добрим делом у закупу Рибарског Друштва у Марибору. Тако је и Бистрица, која утиче код местанца Мута на деветој станици од Марибора, а већ близу Дравограда.
Вожња жељезницом је врло пријатна, јер нигде се тако не чује мирис црногорице као овде и не измењују питоми горски крајеви са ливадама, засеоцима и црквама, које се често пењу до на саме врхунце и отуд својом белином сјају као звездице из тамне позадине борова, јела и оморика, који су готово свуда једини господари. Успут је чаробан поглед особито ноћу на фабрику карбида (станица Руше), зажарену при послу попут сунчеве кугле, а и на познату фалску брану (уставу), која се успешно опире навали неких тридесет милиона литара дравске воде и шаље је на силне турбине електричне централе.
На станици Визеница—Мута излазиш и за двадесет минута си прешао дравски мост. Мост је у ноћи затворен капијом и мораш ударати звоном, док ти не отворе, да платиш
мостарину (25 пара по особи ; за коња више и. т. д.). Сад можеш или кроз само местанце Муту (десно узбрдо) или лево узбрдо кроз шуму.
За пол сата стижеш до прве мање пилане и првог моста на Бистрици, одакле удичари обично почињу “посао”. Доњи део нешто ниже од овога моста па до утока је ове године забрањен.
Био сам десет дана на Бистрици (два пута по три дана, а два пута по два). Речица је налика на нашу Прачу, нешто мања, а много краћа, десетак километара. Извире уз саму границу аустријску и нашу. Име јој је од бистрине воде. Десет рибарских карата за удицу по двеста динара.
Пошто сам се бавио више сликарским мотивима, нисам сам пецао, но пратио сам при том пар пута једног мариборског удичара, дуж целе воде.
Већ са самог моста, који сам мало пре споменуо, видиш и лево и десно у свако доба дана неколико пастрва већих дубље уз стене, а мањих и на површини, где пратећи сваки крет струје хватају храну. (Рибар жевће ко мачак на врабце).
Врло ме изненадила множина рибе. Држао сам да су у Словенији воде много сиромашније рибом него наше. Међутим се свукуда опажа рационалан рад рибарских друштава и појединих закупаца.
Истина у Бистрици је већи део ових пастрва, што се виде, око двадесет центиметара величине, но међу њима их има и већих, а добар део уловљених је од двадесет до тридесет и више центиметара (дозвољена мера је 22 односно 24 центиметра).
Дошло би се и до већих, но забраном “газања” за време пецања не може се доћи до најбољих места, а то су вирови под окомитим стенама, а и нека места у средини воде, где се може само прићи с једне обале, а и ту је бацање отешчано грањем околног дрвећа или наслагама дрва. (Цео поток је поседнут пиланама и бранама). Рибари се истина помажу са два, три бачена већа камена у воду и некако на њима балансирајући опробавају срећу но обично склизну и ко се не окупа, бар загази и против воље прописа.
Још ме више од множине рибе зачудила множина скакаваца на ливадама и пашњацима око воде. Милиони их имају. Излазе из траве на стазе и у хрпама по двадесетак одржавају неке седнице, које прате чудним кретањем тела, да сам одмах помислио на чарлестон. Музицирала су у тим хрпама по два три мала, црна цврчка. Не може бити џаз без црнца!
Међутим испорене пастрве нису показивале никакву преждераност на скакавцима, већ на ларвама и ситним воденим кукцима. Чак и кад си им уз највећи опрез бацио којега у воду, оне се нису ни освртале, а скакавац је лепо испливао, ако га није брзац однео.
А највише од свега ме зачудила множина од пилотине, која плива водом, и то доњим слојевима. Словенија, па пилотина у пастрвској води! Где год је у води мртва тачка: иза камена мостовних ступова или у врху вирова, где обично и пастрва дочекује храну, накупила се на дну у дебелом слоју пилотина сиво-жуте боје тако, да се једва од песка разликује. Кад год заграбиш, шаком само, воде, увек у њој пливају и честице пилотине.
Било је 8-ог августа о. г. тачно у 11 сати. Спремао сам си ручак на широком песковитом наносу удаљеном неколико минута од тако зв. финансијске контроле уз воду. Окренем се, да заграбим воде, кад што имам да видим!? Бела вода! Бела готово као добро млеко ! А шум се умањио. Приближим очи сасвим близу, кад пилотина! Густа као ређа каша. Нисам веровао својим очима! Чиста, нова, фина пилотина! Приправим се одмах, да спасавам пастрве, што ће се без сумње, да сад даве и покажу на површини. Кад тамо, ниједне ! Нисам уопће тога дана ниједне удављене нашао, а текла је каша двадесет минута. Пре тога једног дана сам нашао једну крај обале, већ напола иструхлу са једном већом цепком јеловине, која се била у десној шкрги и непцу испречила.
Можда су се овде пастрве научиле на пилотину? Свашта може бити! Ко зна, откада их савесни власници пилана питају својом фином пилотином! А неки су чак и шпорташи удичари ! Истина, да не грешим душе, може се пилотина и без знања власника пилана бацати у воду. Но ипак су они одговорни.
Још сам нешто овде дознао. Удичар, кога сам пратио при пецању, видећи, да веће пастрве слабо иду и на скакавца и на природне мухе, што живе крај воде, а још мање на уметну мушицу, распитивао се код сељака, што раде на пиланама (случај), како би дошао до пешева, пошто ја нисам могао ниједног ни да видим, а камо ли ухватим? С људима се тешко овде споразумевати, јер кад говоре словенски, једва што разумеш, а кад почну немачки тек онда ништа не знаш. Додају немачким глаголима још један „ен” на крају, а и многим другим речима, а у словенском им се све слева у зев, н. пр. место “господ” (господин) кажу „хоспуод”, а и овај „хоспуод” се претвара чешче у “оспуа”. Једва смо им растумачили, што хоћемо. Пеша зову “Брајчел” (од немачког брајтшедл) и још нешто слично.
“Ах, лако је за то”, рече један и одмах нам растумачи, да само треба пред вечер затворити јазове, што доводе воду за погон пилане, и имамо их, колико хоћемо, шта више и доста пастрва.
Добри људи! Како су услужни ! Јазови се затварају, кад нема никога на пилани или с дозволом пословође!
Ловило се и даље без пешова. Могло се уловити на један дозвољени дан (два у месецу) 10—20 комада, прописних. Највише на скакавца. Верујем, да би се на рибића добили већи комади.
Интересантно је, да јутром и вечером слабије иде. Најбоље око подне. Можда је узроком, што су с обе стране речице високе планине, па сунце ухвати долину тек око 8 сати, залази по гдегде већ око 4, а вода је иначе на многим местима готово вас дан у сенци.
Хладна је врло јутром и вечером тако, да се у њој не може лако стајати. Иза подне је за купања. Зрак је целога дана врло угодан. Температура 18°—20° по дану. Шума дивно мирише у овој долини. Чисто заноси човека, особито јутром и вечером.
Преноћиште се може добити по сеоским кућама бесплатно! Бар људи не траже ништа. Ни за млеко. Од јутра до подне наиђе пекар из Муте са хлебом и залази по кућама.
У Марибору, 3. августа 1928.
Ђоко Мазалић.