Пензија!

Пишe: Миливоје Стојчевић
Сава лагано тече испод добро усидрене бродице која се љуљушка на ријечним таласима. Добро држећи старији мушкарац у сламном шеширу љешкари у пољском кревету који се налази на палуби бродице. Мајско сунце га грије, а “ријечни маестрал” расхлађује. Шешир је навукао на лице и чешка се по трбу који вири испод морнарске мајице. Два штапа за пецање чекају сомове. Поред чиче флаша са већ припремљеним шприцером. С времена на вријеме наш морнар потегне два-три гутљаја и спусти полупразну флашу у хладовину.

До бродице води лош сеоски пут. На путу црни џип. Граби према води. Велики облак прашине се дигао. Види се кроз рупу на шеширу. “Опет онај мој зврндов! Шта ли сада хоће? Никако му није јасно да сам у пензији…
” Џип се зауставља на крају пута. Од бродице га раздваја
двадесетак метара воде.

– Тата, што се не јавиш на мобилни? Читаво јутро те зовем. Шта да кажем Јапанцима, хоћемо ли узети оне удице од њих? Траже 20 000 евра унапријед. Да их купимо?

Тата узе флашу са шприцером, принесе је устима и ексира све што је било у њој. Лагано устаде, замахну и баци је у плићак пред ноге сина. Боца попрска беспрекорно одјевеног младића у лијепом тегет одијелу.

– Јесам ли ти рек`о да ме не узнемираваш тим глупостима? Какав Јапанац? Боли ме уво за удице! Ја сам у пензији, човјече! Већ сам, помислио да си дош`о да ми кажеш да је Мика јавио да на Морави сом ради! Овдје неће па неће! Не знам шта да му бацим. Све сам покуш`о: дурдубак, зелене глисте, бабушку… Проб`о сам и варалице. Неће, пас му матер!

– Тата, ово је важно. Да ли да узмемо њихово заступништво? Да будемо ексклузивни увозници?

– Ни да пипне! Три дана га чекам. Видио сам како гања… Има овдје један велики…

Син се почеша по глави, насмија се и викну:

– Хоћеш ли да ти донесем сладолед из села? Породично паковање. Пустићаш ме на бродић?

– Ако донесеш сладолед, пустићу. Само, немој да ми паламудиш о послу!