Конспирација

Пише: Миливojе Стojчeвић
Друга половина октобра. Сједим у радњи. Иде роба.
Ко год уђе кука како не узима ништа, како нема рибе …
На излазу из радње:
– Умало да заборавим, дај ми овог Алекса танго 6 цм, дај Голдија тротера седмицу, једног Лава 7, једне копче…
Тако, уз пут, узме ситница за 40-так марака… Неће риба…

Следећи прича да овако није никад било. Не може ни плотицу да упеца. Узима 5-6 пловака, 3 пакла удица, оловца, подвезе, црвене глисте, црве, 3 килограма крме за плотицу и то оне најскупље…
Види се, неће риба! Он то мало да “ућејфи” крај воде!
Загледа штап, машиницу…

Улази трећи.
– Бистро, рибарчино! Има ли шта да се упеца?
– Нема ништа, нисам сома ни видио читаво љето. О смуђу да не причам. К`о да је у земљу проп`о!
– Нема, сви кукају, нико ништа не вади. Чуди ме зашто се овако добро продаје опрема. Обично, кад риба не ради, нико ништа не купује.
Мој саговорник се смјешка.
– Не могу више ћутати. Иде к`о мутаво. Сва риба ради. Ми идемо на
смуђа. Хватамо га свако вече по неколико комада. Кријемо се. Ноћу крећемо. Идемо аутом Мићине жене. То ауто нико не зна. Паркирамо се код … хе, код неког у дворишту. Полако пређемо асфалт и крај међе до Босне. Лампе не носимо. Бацамо у тишини. Рибе колико волиш! Мораш овако! Да нас виде душмани, сутра би их било 10 на нашем мјесту! Немој никоме да причаш!

Треба ћутати, знам…
Како ћутати?
Како не рећи за улов?
Какоооо?