Њено величанство

Ilustracija ; Foto: Sneky

Пише: Миливojе Стojчeвић
Мирна је и плаховита. Гледа ме плавим дубинама. Осмјехује се одсјајем сунца на таласима. Жубори. Дан одмиче и сунце се пење. Сами смо.

Спуштам штап. Скидам одјећу. Полако улазим. Хладна је, колебам се. Стопала се навикавају и крећем даље. Потопио сам кољена. Рукама квасим тијело, желим да изједначимо температуре. Крећем још пар корака. Уживам у тишини и нама. Сами смо, Ријека и ја.

Неки момци трче обалом. Надмећу се у снази и брзини. Брзо се скидају и скачу у воду. Прима их са задовољством. Ломе јој снагу снажним завеслајима. Видим јој осмијехе на врховима таласа.

Збуњен сам. Они пливају, не чују тишину, не занима их. За њих је Она само вода.  Облак покрива сунце. Нестаје осмијеха на таласима. Вјетар јаче дува. Раније су ријеке биле топлије. Колебам се. Можда  ово није за мене. Корак по корак излазим на обалу. Сједим и гледам.

Леш неког пса плута. Зауставља се поред мојих ногу. Пакујем се и одлазим. Вратићу се кад заборавим мирис цркотине. Мораћу, она је једина ријека. Остало су потоци и барице.

Pročitajte i:   TE Stanari se potrudila da i mi imamo svoj 'Hoangho' - Žutu Ukrinu

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.