Najnovije vijestiReportažeVremeplov

“Športski ribar” broj 3. – 1926.godina

ВОГОШЋА
Др. И. Флудерник
Њезин извор лежи испод коте 1320 м између Црног врха (1503 м, источно од Вучје Луке) и Озрен планине (1452 м). Три четвртине њезиног тока, који износи отприлике 20 км, опкољена је са обје стране горским ланцем, из којега извирују лијево Црни врх (западно од Вучје Луке 1367 м), Рашљево брдо (1515 м), Буковик (1532 м), Бјелосава (1092 м) и Обер (1083 м), a десно Слема (1372 м), Корчуле (1344 м), Столачке стране (1204 м), Мотка (1250 м) и Дебело брдо {826 м). Испод Буковика налази се прекрасни, пријатељима природе толико омиљени водопад Скакавац, који спушта своју воду у Вогошћу. Стране тих двају ланаца падају врло стрмо према води, па се за то налазе до Будишића сва насеља високо над потоком, изузевши једино Перцу; од Будишића до Дубоковића има већ понегдје равни са пољима и кућама, a испод Дубоковића продире поток у равницу те утјече у Босну између Рељева и Семизовца. Према томе има Вогошћа до Дубоковића обиљежје брдског, a испод овог села низинског потока са јохама и врбама обраслим обалама, дубоким вировима, a мјестимице и муљевитим тлом.

У доњем се току налази уз пастрву клен и сапача, у горњем само пастрва. Пешева сам налазио до села Перце, a може их бити и изнад овог села. Приступ у доњи ток цестом у Вогошћу или путем преко Бетаније, Пољина и Ајдановића (1 и по сат), у горњи ток преко
Нахорева и седла између Обера и Бјелосаве до села Будишићи (3 сата) или преко Нахорева, Горњег села, коте 1082 у Перцу (нешто мање од 3 сата).

Риба се налази све до ливада под селом Лука. Ловећи први пут код веће воде у горњем току, врло сам се зачудио установивши, да више ових ливада нема рибе. Мјесец дана касније нашао сам, да вода овдје преко љета пресуши, a риба инстинктивно не прелази више оног мјеста.

Како је био године 1914. и 1915. лов забрањен и оружје депонирано код градског поглаварства, закључили смо са мојим добрим другом г. К. В. {који борави сада у Прагу и једва дочекује пензију, да се опет врати у Босну, разумије се, да је и претплатник »Шпортског Рибара« и највећим интересом прати рад рибара и ловаца на нормализирању прилика), да извадимо риболовне карте. Вогошћа била је прије неко вријеме забрањена, a опуштена је, ако се не варам, баш г. 1914. Тада није било ни лако ни угодно доћи из Сарајева у Вогошћу. Око града био је двоструки обруч бодљикаве жице, a на сваком путељку уз жицу караула са војничком стражом. Ko je хтио да изиђе из града, морао је имати посебну легитимацију, a те је издавао полицијски инспектор г. М., који је врло ригорозно вршио своју службу. Кад смо га нашли у злу расположењу, па нам није хтио издати пропутнице, a ипак нас је лијепо вријеме вукло на поље, легитимирали смо се на караулама често исказницама разних друштава сарајевских, јер су били војници или аналфабети или Мађари, пa je било за њих главно »мухар«. Али тешко ономе, кога je изван тих караула затекла која војничка патрола; преступник је доведен под војничком пратњом у град и осјетљиво кажњен, ако није могао да нађе упливног протектора.

Било је ту гдјекад и смијешних ствари. Код села Вогошће опазила је патрола жељезничара, који је на једној њиви распростро велик папир те наводно цртао војничке позиције. Доведен је пред оФицире, који су били онда са већом четом војника у кућама и шаторима око Вогошће, успјело му је доказати, да је крај једног мравињака скупљао мравља jaja.

У септембру 1916. године могао сам једног дана послије подне изаћи из града, јер сам имао прије подне службу. Ča r. K. B. договорили смо се, да се састанемо више Хајдановића на једној главици у 13 сати. Дошавши на ово мјесто хопнуо сам неколико пута, али пошто се нико није одазвао, отворио сам торбак, ручао и послије тога читао новине. Наједампут хитац, a изнад главе кугла. Мислећи, да је то који невјешти ловац, подигох се, да пођем у смјеру, откле сам чуо хитац, кад — бззз — друга кугла тако ниско, да ми се причинило, као да је погодила шешир. Тада сам одмах знао, откле ти поздрави, и стао бјежати, док иисам стигао на сигурно мјесто.

Pročitajte i:   Konkurs/natječaj za izbor domaćina i takmičarskih staza za ribolovna takmičenja u 2025. godini u organizaciji SRS Federacije BiH

На вечер послије 7 сати нису на караулама никога више пуштали у град. Стога је рибар, ловећи у горњем току, требао да поток остави већ у 4 сата послије подне, што је нарочито онда, кад пастрве добро примају, свакако тешко. Једноћ ми се није никако дало у то вријеме престати c ловом. Што сам више отезао c одласком, то љепша је постајала вода и живља. Тако сам дошао на караулу ниже Лаха истом у 9 сати. Војник ме припусти на којих 30 корака, a онда: »Halt!« и напери пушку према мени. Ја се не макох, a он држаше пушку при оку и циљаше на мене. »Halt! Wer da?« »Рибар. Молим команданта страже«, одговорио сам ријешен, да допустим, да ме војничка стража одведе у град. Војник повуче за жицу, која је стајала у вези c караулом над цестом. Дође наредник, a ja му, на срећу без Друге легитимације, дадох жељезничку за б.-х. чиновнике. Наредник листаше од почетка до краја, па кад угледа црвене задње листове са мађарским текстом, опазио сам, да се тамо нарочито дуго задржава, те одмах знадох, да имам посла са Маџаром. Од краја листаше тај човјек без иједне ријечи опет до почетка па онда натраг до црвених листова. A ja у несигурности, шта ће бити са мном. Пуцати додуше неће више на мене, то сам знао, али оружана пратња кроз град, већ сам видио лице строгог г. инcпектора М. прeд собом, чуо, како се затварају за мном врата затвора, како сам лакоумношћу изгубио за увмјек могућност, да још једном добијем »пропустницу«. У тој душевној муци питах га неколико пута и на нашем и на њемачком језику, да ли смијем ићи, a најпослије ми не рекавши баш ништа врати легитимацију, a ja полетјех слободан као птица према граду. Кад пред цигланом још једном: »Halt, wer da?«, Опет војник са напереном пушком али овдје не стадох. Били су наиме у циглани у тo вријеме моји земљаци, цељска регимента 87., a кад војника на стражи ослових словеначким језиком, био је тако изненађен, да није ни ријечи проговорио те ме јe без задржавања пустио даље.

Дакле, нити је било у то вријеме лако нити угодно, али ипак нисмо пропустили ниједан слободан дан, a да не посјетимо Вогошће. Било је у оно доба риба у њој, да другови, који су се истом прије неколико година дочели бавити овим шпортом, не могу себи то ни представити.
У вировима доњег тока, под млиновима, испод оних великих, преко воде нагнутих јоха, под бранама, под сваким већим каменом јавио се по који комад. A истом у средњем и горњем току, гдје није ни куће близу, и гдје се човјек није требао бојати, да га узнемирују војници
или оружници, тамо би рибар посве заборавио, да бјесни рат, да може данас или сутра бити и он позват у војску и да се треба до 7 сати вратити у град, па би се са свом страсти предао само лову. Уловио сам онда у Вогошћи и комада до 3/4 кг, a испод 30 комада ријетко сам се када враћао кући, a оних испод мјере, које сам повратио у воду, нисам ни бројао. Најрадије сам ловио у горњем току, који ме толико подсјећа на планинске потоке Словеније, те постепено продро и до споменутих ливада под селом Лука, више којих се риба не налази. У Вогошћу сам се толико залубио, да сам за вријеме лова на тетребове комбинирао овај са ловом рибе у Вогошћи те сам једном у априлу (додуше без тетријеба, јер овај није толико сигуран колико пастрва), пошао са Црног врха (источно од Вучје луке) преко Горњих Мочилаца према води. Разумије се, да су биле висине већином још у снијегу, a страна према потоку не само да није била ни на једном мјесту копна, већ често и залеђена, a сам Скакaвац у леденим оковима, једна слика, које нећу никад заборавити. Други пут сам покушао испод Врања на десној страни. Обадва покушаја била су спојена са толико напора, да их нисам послије тога обновио нити бих икоме препоручио, да то учини сам без друштва, премда јe ужитак у тој величанственој дивљој природи јединствен.У прољеће ловио сам обично на црва, a чим је отекла снијежна вода, на мушицу. У погледу мушица пастрве, како је то обично у горским потоцима, нису баш избирљиве. Са мартском, жутом мајском, сивом и црвеном мушицом имао сам довољно, a чим дође вријеме скакаваца, онда презиру пастрве сваку и најљепшу мушицу. Тако двије године нисам тражио Зујевине, Каљине, Миљацке, горње Жељезнице, Бијеле и Црне ријеке, већ само Вогошћу. Али у љету год. 1916. била је силна поплава, која је тај поток посве промијенила и убила сву већу рибу. Иза тога се није више бацао млађ до год. 1924. али се је стање риба ипак прилично поправило, изузевши средњи ток, који је од поплаве највише настрадао. Од год. 1919. — 1923. постигао сам нарочито у другој половици маја и јуна опет лијепих резултата, али сам установио, да су већи комади од 1/2 кг па на више посве нeстали.

Pročitajte i:   Konkurs / natječaj za izbor selektora

У овим годинама појавио се у Вогошћи и сељак са прутом у руци, a врло често сам налазио вршке, било покварене, које је вода однијела, било сакривене у грмљу крај обале. Прије двије године сам једнога сељака одузевши му од коњске длаке сплетену шнуру са куком купљеном у Сарајеву или може бити поклоњеном му од којега Сарајлије — и такових шпорташа и љубитеља риба имамо, који сељацима поклањају рибарски прибор — пријавио Рибарском друштву, али га среско поглаварство није даље тражило.

Неки сам дан опет био у Вогошћи. Прешавши седло између Обера и Бјелосаве, ловио сам од Будишића до под Скакавац и констатирао, да има до Перце готово само 1/3 годишњих пастрва, a што их има над мјером, врло су ријетке те су сигурно истом у пролеће дошле из доњeг тока. Више Перце од Скакавца је вода посве мртва, a изнад Скакавца нисам ни ишао, толико сам био разочаран.Протумачити се може ово само тиме, што су биле задње двије године велике суше, па су чобани, гдје је још било воде, сву рибу изловили, a гдје је поток посве пресушио, угинуо је и сав нараштај.

Како некадашње стање у Вогошћи доказује, да риба има овдје све предувјете, да се развија и умножи, обратио сам се референту за риболов г. М. Кнежевићу са молбом, да се овај поток опет насади млађем, што ми је обeћано тe ћe се још овај мјесец провести. Буде ли се вода чувала, како треба, и то не само од шумског особља, већ и од организираних рибара, и буду ли се прекршитељи и строго кажњавали, то можемо сарајевски шпорташи рачунати тиме, да ће овај поток опет оживјети и пружати нам обилно забаве и ужитка у величанственој планинској природи.

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.