Da sačuvamo od zaborava – Šarm mušičarenja

Dr Aleksandar Ivanović o veštini koja ruši sve zakone stvarnog sveta
Mušičari su često smatrani snobovima, a lov mušicom veoma teškom i komplikovanom disciplinom. Prava dilema, međutim, stoji iza pitanja: Koliko zabluda se krije u ove dve konstatacije i šta sve leži ispod vela mistike?
”I najlepša žena na kraju dosadi, ali mušičarenje nikada.To su reči američkog pisca Ernesta Hemingveja, koji je bio pravi rob mušičarenja.
To ropstvo trpim i sam, još od ranog detinjstva, kada sam prvi put video skladno i fascinirajuće jedinstvo štapa, strune i čoveka.”
Ovako je pre nekoliko godina Dr Aleksandar Ivanović opisao svoju strast.
Kada biste sedeli naspram njega, slušali govor i posmatrali njegove pokrete, postalo bi vam jasno da pred sobom vidite čoveka koji u istom tom času negde zabacuje muvu i lovi lipljena.
Godine su pasiju prema mušičarenju pretvorile u ljubav koju brižljivo neguje, a svaku priču sa vode, u sliku koja ostaje duboko urezana u pamćenju.
Kako danas izgleda mušičarska karta Evrope?
Šaroliko, kao i sam svet, onako kako ga shvatamo.
U Evropi, čiji smo deo, zna se koje mesto zauzima mušičarenje. Postoje raznorazne prepoznatljive
škole i strategije. Slobodno mogu da kažem – ”mušičarski šarm”.
Činjenica je da se evropska škola mušičarenja veoma poštuje u svetu i da je od nje poteklo mnogo toga. Težište je na centralno-evropskoj, gde glavno mesto zauzimaju Austrijanci, Švajcarci i Nemci. Dokazi koji idu u prilog ovome, su pobede na svetskim prvenstvima u mušičarenju.
Aktuelni prvak je Francuz, Žak Paskal. Pretprošle godine je to bio Čeh, odnosno češka ekipa. Sama ”češka škola” je vrlo poznata u podvodnom mušičarenju, takozvanom ”nimfarenju” koje je, možda, i najatraktivnije. Postoji cela  paleta čuvenih čeških muva.
Belgijanci takođe imaju svoje mesto. Nezaobilazna imena su i: Švajcarac Hans Rudi Sebajzen i, možda, najvažniji od svih, Austrijanac Hans Gebestrojter, koji se smatra utemeljivačem najefektnije, najlepše i najelegantnije evropske škole mušičarenja tankim strunama i laganim štapovima.
On je pravi virtuoz. Paganini na mušičarskom štapu!
Šta sve Evropljani love mušicom?
To je interesantno pitanje koje otvara mnogo tema. Kada se kaže ”mušičarenje”, obično se misli na ribolov Salmonida. Ovo u startu daje povod za ograničeno razmišljanje, što je, odmah moram reći, pogrešno.
Mušičarenje, naprotiv, pruža širok dijapazon angažmana. Možda je preambiciozno reći svaki, ali mnogi Ciprinidi mogu se pecati fly fishing priborom.Jedino su potrebni želja i upornost.
Smuđevi se svuda hvataju na ovakav način. Štuke – to je već zlatno pravilo. Klenovi su ludi za raznoraznim kopnenim bubama i širom Srbije se love krupni primerci. U centralnoevropskim zemljama ima drastičnih primera gde se čak i somovi pecaju velikim strimerima na mušičarski pribor. Dakle, ograničenja ne postoje.
Ipak, sigurno je da je lov na Salmonide oduvek bio najatraktivniji.
Gde smo mi u celoj toj priči?
Mi smo inventivan narod sa nedvosmislenom i velikom željom da se priključimo mušičarskom talasu i upražnjavamo ovakav način ribolova. Međutim, imamo nekakve sitne blokade u glavi tipa: da je mušičarenje teška disciplina određena samo za posebne ljude, i da je potrebno strašno mnogo vremena da bi se savladalo.
Istina je da mušičarenje jeste umetnost i disciplina. Ali, ljudi savladavaju i mnogo teže poslove.
U Srbiji postoji određeni broj zabluda po pitanju fly fishinga, mada ne kao pre pet-šest godina. Veoma sam iznenađen koliko među mladim ljudima u poslednje vreme ima interesenata koji razbijaju te tabue. Oni svojim fizičkim i mentalnim pristupom ruše sve prepreke. Jer, snaga je u mladosti.
Činjenica je da sada postoji mnogo mušičara voljnih da se bave tim sportom, ali nema nečeg drugog. To je, ipak, posebna priča.
Da li može da se napravi neka vrsta ”mušičarske paralele” između republika bivše Jugoslavije?
Više sam za to da tu sliku gledam kroz mentalnu prizmu.
Slovenci prednjače u svakom pogledu. Ne samo u komparaciji sa ostalim republikama bivše Jugoslavije, već i na svetskom nivou. Mogu reći da su oni po ovom pitanju zaista kultni. U svemu su najprogresivniji, počev od pisane reči, preko pribora do onoga što imaju da ponude.
To u svakom smislu potvrđuju svetski časopisi i literatura.
Što se tiče Hrvatske, BiH, Srbije i Makedonije, svi smo nekako slični. Manjkamo sa vodama i kulturom poštovanja i ljubavi prema njima. Zbog tog nedostatka, vode su nam prazne. A čovek, kada nauči da maše i pravi muvu, želi i da uhvati ribu. Kako je uhvatiti, ako je nema?
Nažalost, to je zajednički imenitelj za sve, izuzev za Slovenace.
Hrvatska ima lepe vode, i u poslednjih nekoliko godina su počeli da ih štite. Ima i sjajne mušičare: Vjekoslava Vrbana, Aleksandra Puškadiju, Kuzmanovića i druge.
Bosna je ”evropska Montana”. Najlepša zemlja na svetu. Una, kao što joj ime kaže, jedna jedina. Eldorado! Međutim, i u Bosni su vode uništene i nedostaje im zaštita. Ni u Srbiji nije ništa drugačije.
Radika i Vardar su u Makedoniji bile pojam mušičarenja. Postoje zapisi prema kojima je fly fishing nastao upravo u Makedoniji, u dolini Vardara.
Gde Vi najradije pecate?
Ja pecam tamo gde mi je preostalo i gde moram, jer sam vezan za tu vodu, na Drini. Volim Drinu zato što ima velike lipljane. A ja sam se kao mali, u Crnoj Gori, učio na lipljenima.
Volim Drinu i zato što je moćna i ogromna. Divim se njenoj snazi i najviše vremena u toku godine provodim na njoj. Ali, ništa manje draže mi nisu ni Gradac kod Valjeva, Ćetinja kod Užica, Tara, Zeta…
Kažete da ste prvo lovili lipljena. Zar on nije jedna od najosetljivijih i najlukavijih riba? Nije li potrebna veština da bi se prevario?
Potrebna je. Međutim, taj tabu vezan za lipljena, moram reći, je zabluda nastala zbog naših barijera u glavi. Kada bi riba imala mozak čoveka, mi je nikada ne bismo uhvatili. Lipljen, na kraju krajeva, koliko god bio bistar i lukav, što je neosporno, ipak ima riblji mozak.
Zbog toga se, s vremena na vreme, javljaju kontradiktornosti. Totalni laik uhvati lipljena kapitalca, ili iskusan ribolovac, uključujući i mene, provede silne dane ne videvši ni jednoga! Ali u tome i jeste draž.
Šta podrazumeva mušičarenje na velikim vodama?
Velika voda zahteva velike stvari. Na njoj je sve ogromno. Velika je kompletna ekologija, podvodni svet je raznolik… To automatski znači da je meni ribe proširen i da ona ima veći izbor. Kada se hrani, znači da je zasićena više nego što mi mislimo. U uskim koritima malih reka, lakše ćete pronaći svoj mamac kroz zonu hranjenja ribe. Dok na velikoj vodi treba tačno znati gde je ona. Treba biti mnogo uporniji i iskusniji da bi se postigao pravi rezultat.
Ako tako posmatramo stvari, zar i mušičarenje na malim vodama nije teško na svoj način?
Naravno, na takozvanim ”spring crickovima” – izvorišnim rekama, uglavnom kraćeg i užeg toka, morate da ispoljite neverovatnu sposobnost mimikrije. Tu bukvalno, samo hodom, remetite ustaljene priobalne norme, a kamoli šta drugo. Ako svojim korakom prisilite nekog skakavca da sa trave skoči u reku, i te kako budite podozrenje kod ribe. Da ne govorim o neopreznom lupanju, galami ili bučnom gaženju kroz vodu.
U mušičerenju na malim vodama morate da se prikrivate. Naravno, i pribor mora biti drugačiji. Male vode su specijalno zadovoljstvo zato što u njima ponekad zna da bude ogromnih riba.
Gde za Vas ima više čari?
Sam pojam ”fly fishinga” je čar, kao i odlazak na mušičarenje. Kod mene okviri ne postoje. Najvažnije mi je da odem na vodu. Da li je mala ili velika, zaista je nebitno.
Da li onda ima smisla pitati za ulove?
Moja dva najdraža ulova su baš, jedan sa velike, a drugi sa male vode. Na Drini sam uhvatio svog najvećeg lipljena ”pometraša” na mušicu bez kontrakuke broj 19, sa predvezom 0,12 mm.
Drugi je potočna pastrmka od 1,250 kg, uhvaćena na reci Gradac kod Valjeva. Ulovio sam je nenadano, bez mnogo ambicija, kada sam već pomislio da u toj vodi nema ribe.
Ima li još uvek kapitalnih riba?
Ima. I biće ih sve više. Ne kažem ovo iz nekog lažnog optimizma, nego zato što mislim da dolaze drugačija vremena. Malo sporije, nažalost, jer smo čudni, ali će ipak doći.
Budi se svest o vodama, a samim tim i prema velikim ribama.
Da li se mušicom može pecati tokom celog dana?
Mušičarenje je ribolov, bez obzira što je na svoj način umetnost i veština. Zato lovi onaj ko ribari. To odgovorno mogu da tvrdim za 90 % ribolovaca koji idu na vodu. Međutim, preostalih 10 % čine nijanse. Da bi neko ispoljio te nijanse i razlikovao se od drugih, mora da zna nešto više. Da bi poznavao, mora da čita. I vodu i literaturu. Kako će čitati vodu, ako ne zna pravila? A pravila postoje gde drugo, nego u knjigama i časopisima.
Ponekad je i živa reč starijeg i iskusnijeg kolege značajnija od bilo kakvog pisanog slova. Jednostavno treba biti što više na vodi i rezultat, kad-tad, dođe sam od sebe. Kao i sve u životu.
Koja su to pravila?
Prvo morate znati šta želite. Ako ste svesni cilja, do njega dolazite pre ili kasnije.
Ja sam od početka znao šta hoću. Ali, kao i svi početnici, ne znajući gde da tražim, obreo sam se u ćorsokaku.
Danas mladi ljudi mnogo lakše i lepše žive po pitanju informacija. Sve što čoveka zanima, može da sazna preko Interneta. Sve mu je na dohvat ruke. U vreme dok sam bio mlađi, postojale su teško premostive prepreke, a sada su one srušene.
Zašto se mladica kod nas ne lovi mušicom?
Pre svega, da bi se nešto lovilo, mora da postoji. Populacija mladica je osiromašena i nje nema kao nekada.
Osim toga, malo kome je padalo na pamet da mladicu lovi na mušicu, jer je ona mistična riba kojoj treba posvetiti mnogo pažnje. Kada odemo na vodu, ne smemo više misliti ni na lipljena, ni na pastrmku.
Pritom, moramo unapred biti svesni činjenice da može da se dogodi da, loveći deset dana petnaestak sati dnevno, mladicu uopšte ne vidimo, budemo razočarani, jer smo osuđeni na delimičan uspeh ili neuspeh. Jednostavno, ponašanje ove ribe je takvo.
S druge strane, čim nečega ima, to se i lovi. Samo ću navesti primer moga prijatelja i poznatog mušičara, Ace Veselinovića koji je, ne tako davno, uporno i isključivo išao da lovi mladicu na Drini. On je to činio, lovio je! Na strimera, mušičarskim priborom. To je ono srećnije vreme, kada je bilo više mladice a manje trovanja.
Ona je salmonid i kao takva ima nagon grabljivice. Njoj bi strimer u svom tom ”moru” voblera i silikona bio vrlo intetresantan, čak i interesantniji, samo se tome treba posvetiti.
Rekli ste ”delimičan uspeh”. Šta to znači?
Ponekad je čovek na vodi iz navike, iako nije baš raspoložen da lovi toga dana, što se dešavalo hiljadu puta. Pouzdan znak za ovo je kada zaboravite kutiju sa muvama, kada padnete ili se okvasite…
Ne možete da mušičarite, a da mislite o telefonskom računu. To je sigurno.
Delimičan uspeh zavisi od subjektivnih stvari u vezi sa čovekom, ali i u vezi sa ribljom ćudi. Bez obzira što je filogenetski riblji mozak ispod humanog, nikada nećemo znati šta se to odvija u njenoj glavi, pa ona neće da uzme naš mamac, iako smo dali sve od sebe.
To je večna igra i draž koja održava čoveka na vodi.

Šta je za Vas izazov?
Za mene je to fascinantni let strune kroz vazduh, borba i želja ribe da se oslobodi sa mog elastičnog štapa koji sve vreme vibrira i radi. Uzbuđenje koje me neprekidno obuzima.
Kažu da se ni jedan mušičar ne vrati nezadovoljan sa vode. Pre svega zbog dinamike samog čina. Ja uživam u aktu fly fishinga. Mušičarenje je umetnost. Ono je za mene cilj, a ne sredstvo.
Koliko dugo mušičarite?
Od svoje devete godine. Od trenutka kada sam prvi put video, tada meni neverovatan let strune, za koji sam smatrao da ruši sve zakone fizike.
Videvši čoveka kako ”maše”, počeo sam da se interesujem: Šta i kako? Koji pribor? Čak sam ga zamolio da mi nađe i nabavi štap, jer je u to vreme bilo jako teško doći do štapa, a još teže do strune. Sve se to dešavalo u mojoj rodnoj Metohiji, na pećkoj Bistrici, čistoj pastrmskoj vodi.
Moj prvi štap je bio Shakespeare Morus od fiberglasa. O grafitu sam mogao samo da sanjam. Izrada štapova od novog materijala je u Americi tek bila u povoju, a prvi grafitni štap je sačinjen 73-74. godine u Scotovoj i Fenwickovoj fabrici.
Još uvek pamtim prve zabačaje na samom izvoru Lima iz Plavskog jezera. Čak i dan danas osećam bol u uhu od zakačenih muva iz vremena kada sam lovio udicama sa povratnom kukom. Nisam ni znao da postoje druge. Imao sam nekoliko uboda u uho, u leđa…, ali me bol nije odvraćao od želje i ljubavi koju sam prvi put osetio.
Da li ste sami pravili mušice?
Dve do tri godine pošto sam počeo da pecam, pravio sam mušice. Kao klinac sam mislio da je i to nešto strašno teško, dostupno samo ekspertima i ljudima sa posebnim afinitetom. Međutim, stariji i iskusniji ljudi su me razuverili.
Pravio sam ih od prirodnih materijala. Najviše od dlake zeca i pera sa vrata petla. Redovno sam subotom po pijacama ”jurio” petlove. Prodavci su se uvek čudili šta ja to u stvari hoću.
”Mrav” mi je tada bio jedna od najupečatljivijih mušica. Kao i na početku, i dan danas spada u red mojih najubitačnijih muva i smatram da od nje nikada ne treba bežati.
Da li ”ljudski” ulepšana muva može da prevari ribu?
To je stara polemika. Iskusni mušičari kažu: Što je ružnija muva, na nju više hvatam, i obrnuto. Ima tu istine. Ali, ja bih istinu podelio na dva dela. Na jednu: fenomenalno urađenu muvu koja u potpunosti imitira prirodu, odličnog izgleda za uspeh; i drugu: onu koja je ”ružna”.
Ovo je, opet, široka tema.
Tonuća ili plivajuća mušica?
To je u pojedinim zemljama opredeljujuća stvar. Neki majstori, čak, kao atribut uz svoje ime nose ”never sink” – ”nikada tonući”, što ih objašnjava kao mušičare koji koriste isključivo suve muve. Takav je slučaj sa Englezima i svima koji ih slede.
Po meni je ribolov suvom muvom atraktivan, jer se atak na mušicu vidi. Riba probije vodeni film i, naročito na početku sezone, april, maj, juni, napada tako, da  ribolovac može da je uoči.
Ipak, moram reći da se najkrupnije ribe hvataju ispod površine imitacijom larvi, zato što se preko 60 % riblje hrane nalazi pod vodom.
Možda je ružno praviti podele, ali može li se onda reći da je ribolov suvom mušicom pošteniji i više sportski?
Kratko rečeno, jeste. I teži. Zato ga upravo Englezi, kao najpuritanskiji narod, protežiraju.
Da li se i posle svih tih godina provedenih na vodi ponekad začudite?
Da. Uvek se iznenadim zašto neće, kad ja toliko hoću. I to je ono što me iznova vraća vodi. U, stvari ne samo mene, već sve nas.
Još jedan od krucijalnih razloga je i to što, bez obzira na iskustvo, uvek postoji nešto što ne znam. Čovek se uči dok je živ, a znanje je rasuto svuda. Ono je u svima nama po malo.
Ne bih želeo da budem grub, ali puko lovljenje i izlovljavanje je mesožderstvo. Posmatranje ribe i pravila po kojima funkcioniše živi svet je, po meni, možda, i najvažnije. Ako se otuđite od prirode i prestanete da joj verujete, pravi rezultati izostaju. I tako se može uhvatiti riba, ali suptilniji i lepši način je ovaj – kada se približite prirodi i postanete njen deo, a ne otpadak.
Gde ćete dočekati početak sezone i koja će Vas voda prva ugledati?
Godina ume da iznenadi i zato o ovome mora da se vodi računa. Ona ili porani, ili zakasni mesec dana. Prošla godina je požurila, ali me ne bi začudilo da ova okasni, i da april bude u maju.
Kako god, 20. maj, početak lova lipljena, tradicionalno dočekujem na Drini, ali možda ću se pre toga oteti i u aprilu otići na Gradac, gde su prošle godine na jesen pustili 2.000 komada potočne pastrmke. Iz informacija koje sam dobio sa vode od lovočuvara i vodiča, saznao sam da su se jako dobro primile i da ih ima.
(V. Vuković – Izvor: Bistro br. 131)
Štutgart – Fly Fishing Festival 2002
Elita starog kontinenta
”Instruktor mušičarenja FFF (Federation of Fly Fishers) Evrope je izvanredno obučen instruktor koji raspolaže najvišim nivoom mušičarskog i mentorskog znanja. On je u stanju da odgovori svim zahtevima Master Testa i reši sve nedoumice i pitanja u vezi sa mušičarenjem.”Ovo je samo deo teksta koji objašnjava tek jedan od ciljeva Evropske mušičarske federacije. ”FFF Europe” je ogranak Svetske federacije mušičara, čije sedište se nalazi u Americi koja predstavlja kolevku FFF. Sukob tradicije i komercijalnog duha doveo je, uslovno rečeno, do razdvajanja Fly Fishig federcije Evrope od baze ali, suprotno prognozama, ova podela je još više unapredila mušičarsku organizaciju i plemenitu veštinu vratila na pijedestal koji joj i pripada.
Nedavno je u Štutgartu, u srcu starog kontinenta, upravo pod pokroviteljstvom FFF Evrope, od 5. do 7. aprila organizovan Fly Fishing Festival, najveća manifesticija tog tipa koja je okupila sve majstore mušičarenja Evrope, ali i sveta. Istini za volju, ovog puta su izostala neka od poznatih imena, naročito iz Amerike, a najverovatnije je da su razlozi, dešavanja koja su obeležila kraj prošle i početak ove godine.
Kako god bilo, u ovom nemačkom gradu, susreli su se najcenjeniji svetski proizvođači mušičarskog pribora i opreme, trgovci, majstori vezivanja muva… Video i kompjuterske prezentacije za edukaciju, osnovnu i naprednu, odavno su postale uobičajeni deo Fly Fishig Festivala, a saradnja na različitim nivoima, razmena materijala i iskustava, promocije starih i novih škola, debate na različite teme… nezaobilazni segment ovog okupljanja.
Održani festival, kao i internacionalno zvanje Flycasting Instruktora FFF Evrope, koje je Aco Ivanović stekao u Štutgartu, bili su povod našeg razgovora. Tim pre, što je Dr Ivanović prvi čovek iz Jugoslavije, koji je pokušao i uspeo da zadovolji vrlo visoke standarde FFF-a i time, ne budimo skromni, FFF-u otvori vrata Istočne Evrope, a Jugoslaviji pomogne da izgradi čvrste veze sa najvećim svetskim imenima, bar kada je mušičarenje u pitanju.
Šta je u stvari FFF?
FFF je skraćenica za Federation of Fly Fishers – Svetsku mušičarsku federaciju, koju je osnovao Amerikanac Lee Wulff, možda najveća legenda ovog sporta. Njegova ideja je bila da stvori organizaciju pod čijom bi se jurisdikcijom plemenita veština, na najlepši mogući način, upražnjavala na sve četiri strane sveta.
U tom duhu su razvijane sve aktivnosti FFF, pa tako i takozvani ”FFF Conclave”, odnosno godišnje okupljanje svih vrhunskih poznavalaca mušice i štapa sa centrom u Montani. Međutim, grupa evropskih majstora na čelu sa Austrijancima je 1996. godine, ”prestonici” podnela zahtev da se preko okeana izdvoji deo FFF-a za Evropu.
Ovaj predlog je naišao na veliko negodovanje Amerikanaca koji su, kao osnivači federacije, smatrali da imaju neprikosnoveno pravo odlučivanja.
Evropljani su spremno odgovorili i svoju nepokolebljivost potkrepili teorijski i praktično na najiskonskiji i najelegantniji način pokazavši odakle potiče mušičarenje.
Iako je došlo do razmimoilaženja u mišljenju, ljubaznošću istinskih ljubitelja umetnosti ”mahanja”, ceo ”sukob” je zataškan. Oni pažljivi i pronicljivijeg duha, čak i danas mogu otkriti ovu debatu mada u nešto prikrivenoj formi.
Zašto je došlo do sukoba?
Amerikanci, obdareni osećajem za poslovnost, komercijalizuju sve na čemu se može zaraditi. Samim tim su mnoge lepe i svete stvari, upotrebiću tešku reč, oskrnavljene.
Međutim, Evropljani, vekovima okrenuti negovanju običaja, nisu želeli da dopuste da plemenita veština, zbog novca, izgubi na ugledu koji uživa. Naprotiv, težnja ka očuvanju visokog nivoa i gotovo religijsko poštovanje su prevagnuli. O tome svedoči i način na koji se mušičarenje upražnjava na Ostrvu.
Kada se u Velikoj Britaniji organizuju ogromne manifestacije, mušičari svečano obučeni jašući na konjima, uz fanfare izlaze na vodu.
Nespojiva lepota tradicije i profano američko gledište, nužno su vodili ka onome što se konačno i dogodilo. Osim toga, sada se već može reći da je komercijalizacija učinila da kriterijumi u Americi pomalo i oslabe.
To znači da se američka i evropska škola mušičarenja razlikuju?
Kako da ne. I, razlike su jasno definisane. Postoje centralnoevropska škola čiji su, da tako kažem, dekani Austrijanci, i skandinavska (sa dvoručnim štapovima). Amerikanci su ovo neminovno morali da prihvate.
Ta podeljenost u stilu i tehnici je konačno dovela do stvaranja evropskog ogranka FFF koji egzistira punih šest godina, od 1996.
Koji su ciljevi Federacije?
Veličina Lee Wulffa, utemeljivača osnovnih načela FFF, ogleda se upravo u tome što je mnogo komunicirao sa Evropom. Kao čovek koji je sebi mogao da priušti česta putovanja, upoznavao je ljude i, u Evropi, došao, u kontakt sa istinski vrednim poklonicima veštine, kao što su Charles Ritz i Hans Gebetsroyter. Spoznavši definitivne i prave dimenzije mušičarenja, on ih je automatski preneo u Ameriku i plasirao na pravi način.
Sve što se dogodilo bio je logičan sled stvari, jer Amerikanci imaju velika materijalna sredstva, više sluha da unovče znanje i ne libe se da ga prikažu. S druge strane, ni Evropa ne manjka sa novcem, ali su Evropljani povučeniji u svojim znanjima. Zbog toga, Svetska mušičarska federacija i jeste najveća i najznačajnija organizacija tog tipa.
Ipak, treba reći da danas u svetu egzistiraju i drugi savezi, mada su oni više lokalnog karaktera i u vezi sa jednom ili dve države.
Osim osnivanja federacije, Lee Wulff je zaslužan za prodor ideje ”Catch and Releace” čiji je promoter bio još davne 1936. godine. Moto ”Uhvati i pusti”, je postao zaštitni znak FFF-a. Promocija dobrih ribolovnih terena, očuvanje i unapređenje eventualno ugroženih voda, takođe su ciljevi ove organizacije. Poznato je spašavanje čuvene reke Big Black Foot (”Velika crna noga”) u Montani, koja je široj populaciji postala poznata zahvaljujući Robertu Retfordu i filmu ”Reka uspomena”.
Ona je bila uništena zbog preterane upotrebe olova za ”nimfarenje”. Pošto su utvrdili uzrok uništenja ribe, stručnjaci i ekolozi okupljeni oko FFF-a su izumeli netoksično olovo ne bi li povratili nekadašnji sjaj reke. Taj primer samo pokazuje koliko veliko puritanstvo vlada, i sa kolikom odgovornošću Federation of Fly Fishers, pristupa problemima koji prate vode, ribu, ali i mušičare.
Da i ne govorim o tome da se svaka ozbiljna manifestacija bilo da je reč o takmičenjima, seminarima, edukaciji ribolovaca, odvija pod pokroviteljstvom Svetske mušičarske federacije.
Vi ste član ove Federacije. Kako se postaje deo FFF-a i šta to zapravo znači?
Ja sam član FFF-a od prošle godine, a od aprila 2002. sa ponosom mogu da kažem da nosim i titulu Internacionalnog Flycasting istruktora, koju sam stekao na Fly Fishing festivalu održanom u Štutgartu.
Deo FFF-a možete postati na nekoliko načina. Jednostavnim uplaćivanjem određene svote novca pojedinac ili cela organizacija obezbeđuju članstvo. Ipak, kvalitetniji i bolji način je da svoje mesto ”izborite” sopstvenim učešćem, znanjem i dokazivanjem umeća kojim vladate. Ja sam se opredelio za ovaj drugi put, jer smatram da lični angažman i samom čoveku pruža veću satisfakciju.
Ipak, ovo zavisi samo od vas i u suštini je svejedno kako ćete se učlaniti.
Da li postoje raličiti nivoi članstva i u čemu se ogleda ta razlika?
Elita Svetske mušičarske federacije su instruktori i majstori. Oni nisu samo mentori. Biti instruktor podrazumeva mnogo širu ličnost.
To su, pre svega, promoteri plemenite veštine. Ljudi dobre volje koji nesebično dele svoje znanje, povezuju i uključuju druge sa manje iskustva.
Instruktorima FFF Evrope su bukvalno otvorena vrata svih zemalja širom sveta, u šta sam se i lično uverio u Štutgartu. Bilo mi je nepojmljivo koliko ljudi uvažavaju ovo zvanje dok i sam nisam postao internacionalni instruktor. Nakon položenog ispita, svakodnevno sam bio okružen velikim brojem ljudi koji su mi odavali priznanje, raspitivali se o vodama u našoj zemlji, kako bi svojim učešćem počeli da primenjuju pozitivna iskustva u spašavanju tokova i organizovanju svih onih lepih stvari po kojima je FFF poznata.
Tek kasnije, kada sam posle svega sabrao utiske, shvatio sam kolika je veličina i ozbiljnost ove organizacije i koliko širok dijapazon delovanja ona obezbeđuje.
Na koji način se postaje instruktor?
Da biste postali instruktor mušičarenja i položili test na teritoriji pod jurisdikcijom FFF Evrope zaista morate da pokažete vrlo visok nivo znanja o mušičarenju kao sportu sa svim segmentima koji ga prate. Testom je obuhvaćeno i poznavanje engleskog ili nemačkog jezika, koje mora biti izuzetno, zatim komunikacija sa ljudima i uopšte socijalna kultura, što sve zajedno daje konačan utisak i završnu ocenu.
Dakle, nije u pitanju samo uzeti od potencijalnog kandidata novac, pa neka on pokaže određeno znanje, i to je to! Evropljani svemu poklanjaju daleko veću pažnju, nego Amerikanci. Time žele da pokažu da je stari kontinent kolevka mušičarenja, ali i  civilizacije.
Ukoliko smatrate da vam je to potrebno, pre polaganja testa, možete pohađati takozvani ”pripremni kurs” koji vode Master Flycasting instruktori. Ako mislite da ste u stanju da sami, bez dodatne instruktaže položite ispit, na Web prezentaciji FFF-a se možete informisati o svim limitima koji se postavljaju ispred kandidata.
Da biste postali Flycasting instruktor, morate proći tri nivoa. Prvi deo testa, takozvani ”Casting limits”, od vas zahteva da pokažete praktično ”bacačko” znanje bez ma kakvog verbalnog učešća. Potrebno je postići određene dužine, način izbačaja itd. Dužina izbačaja je u proseku FFF Evrope za 3 m veća od američkog standarda. Iako je ovo izuzetno težak zahtev, Evropljani su uspeli da ga sprovedu sa uspehom.
Drugi stadijum su takozvane ”Teaching skills”, gde se od potencijalnog instruktora zahteva da prikaže ozbiljna znanja i način na koji će budućem kandidatu predočiti veštinu mušičarenja. Mnogi ne shvataju da je osnovno biti potpuno relaksiran i neopterećen. Budući kandidat ni u jednom trenutku ne sme da vidi da vi eventualno ”škripite” u znanju ili imate bilo kakvih manjkavosti.
Treći stepenik predstavlja testiranje znanja po sistemu MCQ. Pred vama se nalaze brojna pitanja na koja morate odgovoriti. Osim poznavanja materije, traži se i besprekorno znanje jednog od dva oficijelna jezika: engleskog ili nemačkog.
Kako se odvija testiranje?
Najbitniji deo testa se odvija na poligonu i bazenu gde se proverava tehnička i bacačka sposobnost budućih instruktora kao i teorijsko poznavanje.
Standardi su strogi i poštuju se do u tančine. I opet, napominjem, da su evropski ”jači” od američkih. Federacija Evrope od kandidata zahteva da sa daleko lakšim priborom dosegne teže limite. Najteži štap prema evropskim standardima je do klase 6, a za američke, do klase 7. Štapovi su dužine od 7 do 9 ft (2,10-2,75 m).
Ništa manje značajna nije ni mentorska sposobnost kanditata koja se proverava na sve moguće načine. Onda kada čovek misli da na njega obraćaju najmanje pažnje, Flycasting majstori ga najviše posmatraju. Vrlo je važno biti opušten. Jednostavno, od vas se zahteva da šarmom i prijatnim humorom širite pozitivnu atmosferu kod svih, a naročito kod početnika koji su dovoljno uplašeni od samog čina mušičarenja.
Ko čini komisiju FFF koja odlučuje o sudbini kandidata za zvanje instruktora?
Komisiju čine trenutno najbolja imena u Evropi i Americi. Zapravo, pogrešno je reći: ”trenutno”. Kada jednom postanete Master, odnosno majstor mušičarenja, ova titula trajno potvrđuje vaš kvalitet.
Kada vidite o kakvim ljudima je reč, postaje vam jasno šta znači biti Master FFF Evrope. Mislim da ne postoji nešto što oni ne znaju. To dokazuju upravo svojim stavom. U celoj svojoj raskoši oni su toliko skromni da, tek pošto uzmu štap u ruke, vidite kolika je njihova veličina. I baš ta duhovnost jeste ono što Evropu razdvaja od Amerike koja je, ipak, malo dublje zagazila u svet novca.
Može se reći da se razlike između instruktora i majstora ogledaju u nijansama. Prema nekim nagoveštajima i razgovorima koje sam vodio sa ovim ljudima, shvatio sam da sam već sada prikazao oko 70 % onoga što je potrebno da bi se steklo zvanje Mastera. Bez obizira na sve, norme zahtevaju da prođe još najmanje dve godine pre nego što ostvarim pravo da polažem test za ovu titulu koja podrazumeva ne samo znanje, već i ozbiljno učešće u programu FFF.
Nije nimalo zanemarljivo da li ste postali Master u Evropi ili Americi. Naprotiv to je značajan detalj, a meni se naročito sviđa to što Evropljani drže takozvanii ”high level” i ne odstupaju od njega.
Koliko su evropski standardi strogi?
Sve u svemu, radi se o veoma ozbiljnom testu na kome sa lako i često ”pada”. O strogosti zahteva najbolje govori primer jednog Nemca koga sam imao prilike da posmatram. Čovek je, naime, pokazao izuzetnu bacačku veštinu, ali je njegov izbačaj bio za samo 15 cm kraći od limita. Trebalo je da baci 27 m, a on je postigao 26,85 m. Sasvim dovoljno da bude diskvalkifikovan!
Ništa bolje sreće nije bio ni drugi Nemac koji je prošao prvi deo testa, ali se ”sapleo” na drugoj prepreci. Na moje pitanje: Zašto ste oborili čoveka koji odlično maše?, objašnjenje komisije bilo je sasvim jednostavno: Da, njegova veština je izvanredna i on jeste majstor, ali za sebe. Kako će to preneti drugima?
Prosto, kandidat koji dođe da od vas nešto nauči, nema koristi od egzibicionizma. Ako želite da budete instruktor, morate umeti da prenesete znanje. Ta velika ozbiljnost i preciznost, koja je uostalom karakteristična za Nemce, je mene oduševila, i zato sam i rešio da prihvatim ovaj izazov. I, na moje veliko zadovoljstvo, prošao sam. Ali, moram da dodam i – na zadovoljstvo svih njih.
Najpre su svi bili začuđeni kako je neko iz Srbije uopšte došao na Fly Fishing Festival u Štutgart, posle svih onih ratova i nedaća koje su nas snašle. Bili su poprilično oduševljeni što je čovek sa ovih prostora kao instruktor postao deo FFF Evrope, jer istočno od Salzburga nije bilo nikog ko bi popunio ovu veliku prazninu.
To je zaista bilo vrlo drago iskustvo.
Da li to znači da i FFF na neki način dobija Vašim instruktorskim zvanjem?
Za njih mnogo znači kada prošire članstvo, jer su ljudi okupljeni oko FFF-a istinski zaljubljenici prirode, a svesni su činjenice da je naša zemlja veoma lepa. Pa, i sam podatak da su stranke ”zelenih” u parlamentima evropskih zemalja zastupljene u visokom procentu, govori o nivou njihove svesti.
Meni je bivši trostruki prvak sveta, Švajcarac Hebajzen, za Bosnu rekao: Najlepša zemlja na svetu, i na iskvarenom srpskom dodao nešto, zbog čega sam pocrveneo: …ali prljavo, prljavo!
Fly Fishig Federation Evrope je otvorena za saradnju, a ovo što sada imam u rukama je najozbiljnija ulaznica za korespondenciju i zbog toga sam toliko ponosan na instruktorsko zvanje.
Flycasting instructor test
Standardi koje postavlja FFF Evrope su veoma strogi, a da biste uopšte izašli pred komisiju morate posedovati odgovarajuću opremu: jednoručni mušičarski štap dužine 7-9 ft (2,10-2,75 m); plivajuću mušičarsku strunu klase ne veće od 6, dužine najmanje 25 m; predvez dužine 7-9 ft i mušicu – žuti ili narandžasti palmer vezan na udici br. 14 bez povratnog jezička.
Prvi deo testa od kandidata zahteva da pokaže tehničko umeće i veštinu zabacivanja kojom vlada, uz napomenu da su dozvoljena svega tri pokušaja. Neki od limita koje valja dostići su sledeći: zabačaj dužine 27 m sa duplim cugom; Bachand zabačaj sa duplim cugom dužine 21 m; Roll zabačaj – 15 m; Switch zabačaj – 18 m; False zabačaj koji se izvodi posle četiri zamaha sa konačnim izbacivanjem mušice na metu udaljenu 14 m, čime je potrebno demonstrirati dobar ”tajming” i kontrolu ”petlje”…
Drugi segment testa od kandidata zahteva elokventnost, savršeno vladanje u najrazličitijim situacijama i sposobnost da se početniku na najjednostavniji način kristalno jasno objasne sve eventualne nedoumice – praktične, teorijske ili tehničke. Ne treba ni napominjati da je veština instruktora da opusti kandidata i odagna njegov strah, jedna od esencijalnih osobina.
Treći deo ispita, koji se odvija po principu MCQ (multiple choice questions), od kandidata zahteva savršeno poznavanje teorije, metoda mušičarenja i materijala.
Komisija je stroga i nepokolebljiva, a onaj ko prođe ovaj ”dril”, zaista zaslužuje divljenje i poštovanje.
(Vesna Vuković – Izvor: Bistro br. 133)