Ribolovačka literatura
O nečitanju-nepisanju ribolovačke literature u nas
by Ivan Korhner
Ribolovci koji ne čitaju ili retko čitaju tekstove na teme iz oblasti ribolova, podrazumevaju da tekstovi upotrebljeni u ribolovačkoj literaturi (knjigama, časopisima i novinama, pa i tekstovi na internetu), potiču iz podrobnog poznavanja problematike, iz ličnog iskustva ili elitizma. Ovo uobraženje nas ribolovaca, piscima tekstova iz ribolovačke tematike omogućava da se osećaju nadmoćno, ali i ‘nečitaocima’ pruža izgovor za nečitanje. Ja ovo naprosto ne razumem! Među piscima ribolovačkih tekstova ima jedan broj onih koji ne razumeju ‘to što pišu’ u potpunosti, ali im treba skinuti kapu zbog hrabrosti da kažu šta misle. Većina misli i ideja u tekstovima potpuno je dostupna i prihvatljiva svakome ko ima osnovno obrazovanje; osim toga, niko vas neće ispitati kad završite čitanje knjige ili pročitate članak u novinama. Samo se možete osećati dobro, jer ste nešto novo naučili ili pak nešto od vašeg znanja obnovili. Istina, retki su oni autori koji u skoro svakom broju novina imaju nešto reći ili napisati, posebno nešto novo. To im je posao ili imaju neke veze sa urednikom, pa čak i onu da pisac i urednik obitavaju u istoj osobi. Tada se u novinama nalazi nešto malo finih i interesantnih tekstova i puno stereotipnih, koji su tu samo da popune stranice, a bolje bi možda bilo da su one ostale prazne. Nekad prava slika-fotografija govori daleko više od stranica i stranica teksta. A tek reklame. Po meni ima ih previše.
Što se tiče elitizma, problem može biti pogrešno uverenje da
tehnološka i tehnička nadmoć znači i moralnu nadmoć. Ne lovi ribu skup pribor, već onaj koji zna i ume. Ko ima puno novca da kupi džip i skup pribor i sa njima se šepuri na vodi nije automatski i dobar pecaroš. To su tehnofili i tkzv, salonski mudroseri (pozajmljeni termin jednog našeg velikog pecaroša), koji veoma retko idu na pecanje, a svo svoje znanje crpe iz literature ili sa interneta. Tehnofili smatraju da se uopšte u poznavaoce ‘ne računaju’ oni ljudi koji ne furaju najnoviji fazon, koji nisu u mreži, ne rade na računaru, ne znaju engleski i originalne nazive, ne poseduju najmodernije sprave i pribor, kataloge i … Oni takve ismevaju i podvrgavaju ruglu, a ne shvataju da su bedni u svojoj nabutosti, samoljubivosti i oholosti.
A šta je tehnologija i tehnološki razvoj? Davno je jedan čovek rekao, savršeno ozbiljno, da starosedeoci Amerike (mislim na celu Ameriku), pre no što su ih belci osvojili, nisu imali tehnologiju. Kao što svi znamo, grnčarija je ‘prirodna pojava i raste na drveću’, ispletene košare ‘dozrevaju na suncu’, a grad Maču Piču je ‘spontano iznikao na vrhu planine obrasle šumom’, a šta bi tek rekli kod nas na Balkanu. Mi smo za njih zaostali i smatraju nas domorocima i tehnološki zaostalim ljudima. A oni ni istoriju nemaju i to ih jako boli, preci su im bili belosvetski probisveti, lopovi i zločinci. Ograničiti pojam ‘ljudski rod’ na proizvođače i potrošače složene, brzo rastuće industrijske tehnologije, je zaista uvrnuta predstava. To bi bilo kao kad biste rekli da ljudski rod čine samo Grci, ili samo Kinezi, ili samo Srbi gornje srednje klase (kojih je doista malo). Pri tome se izostavlja malčice previše, a gde smo mi tu? I pre sadašnje tehnologije su ljudi pecali i imali uspeha. Udice su bile od istina od kosti, a strune od dlake ili like, a tek štapovi….. Dugo se pecalo iz ruke. Ti koji su tako pecali su bili prvi ribolovci.
Svako od nas ima nekih doživljaja vezanih za pecanje, ličnih ili je od nekog nešto čuo na temu ribolova, te bi bilo dobro to nekom ispričati, preneti, reći ili pak napisati par reči o tome. Samo treba imati hrabrosti i zapisati, snimiti ili nacrtati, što da ne. Šta sve znaju i umeju oni ini ribolovci koji su skoro svaki dan na vodi i sportski love ribu, a ne vole da pišu, bez obzira na životnu dob i iskustvo. Velika bi šteta bila da sa starijim i iskusnim ribolovcima ode s ovoga sveta i njihovo znanje proisteklo iz ogromnog iskustva bilo stečenog za života ili nasleđenog. I dan danas ima puno sujetnih ribolovaca, a dosta i umišljenih i samoproklamovanih ribarskih veličina, kojima je ispod časti da prenesu svoja znanja na druge. Oni svoje tajne čuvaju za nekog. Dokle? Retki su neki od njih koji su odabrali jednog ili dvojicu ribolovaca, svojih naslednika, kojima šturo i u delovima prenose svoje veliko znanje. Poslovica kaže: “Pametan čovek se uči na tuđim greškama, a tvrdoglav sve hoće sam da iskusi na svojoj koži”, pa izvolite, svrstajte se. Imate li toliko vremena? Ne živimo dugo kao gavrani, 300 godina, pa da imamo vremena. Kratak je ljudski vek. Proživimo ga kao ljudi. Svako od nas je imao nekog učitelja, ko ga je naučio da peca, bilo da je to bio otac, deda, brat, komšija ili prijatelj. Jednog momka je naučila tetka da peca i na to je ponosan.
Koliko je samo bilo popodneva i večeri koje ste proveli pored televizora, dosadno vam je, jer niste na pecanju. Posebno zimi. Zamislite samo da ste napisali samo par redaka ili pročitali par članaka ili pasusa. Koji bi to bio lični dobitak. Dobro je ponekad pogledati na televizoru neku dobru emisiju o ribolovu, novim tehnikama ribolova, novim terenima, priboru, upoznati se sa novim propisima, ribama koje ne žive u našim vodama itd. To je ipak pasivan način, a treba biti aktivan. Kako? Preko računara se možete uključiti na neki od sajtova koji nude obilje materijala u slici i reči o ribolovu, organizujte konferenciju, pričajte, komunicirajte, porukama, tekstovima, četujte. Možete poigrati neku od igrica na temu ribolova, stvarno ih ima dobro napravljenih, skoro realnih, s dobrim zvukom i grafikom. Sve ovo u cilju lične edukacije i zabave, jer je pecanje ipak hobi (istina skup, ali je ipak hobi).
Ribolovci koji ne čitaju ribolovačku literaturu, ili oni koji su retko kada imali pokušaj da je čitaju, često kažu da je, po njihovom utisku skupa i elitistička, nerazumna i nema veze sa stvarnošću. To govore jer ne prate trend promena koji je evidentan u svakoj pori ljudskog života pa i u pecanju. Razvijaju se stalno nove tehnologije, a mi ne živimo kao kornjače, dugo, da bi pecali na pribor koji smo nasledili ili dobili od svojih očeva, dedova ili prijatelja. Danas se solidan pribor može kupiti za malo novca. Svet pecanja treba neko vreme upoznavati, budući da ga ne možemo iskusiti nikako drugačije, osim kroz čitanje, gledanje ili da nam neko pokaže (što je po meni najbolje). Sam učiti pecati nije nemoguće, ali je veoma teško, dugotrajno i po meni suludo. Neke osnovne stvari vam neko, ko zna, mora pokazati lično ili putem nekog medija. Ono što je za neke ljude nepoznato i nesavladiva prepreka; za druge, je pustolovina i zadovoljstvo. Zamislite samo mušičara koji maše svojim mahačem i strunom kada lovi ribe na veštačke muhe. To izgleda veoma komplikovano, ali nije treba samo probati. I taj majstor je nekad bio početnik. Nije sramota pitati, sramota je misliti da sve znaš!
Ja sam jedan od onih koji je skoro sve pratio što se izdaje kod nas na temu ribolova i zaključio da i sam imam nešto reći i pokazati ljudima. Urednici su ljudi, često i sami pecaroši, koji vole da im novine budu malo drugačije, aktuelne i pune istine, bliske narodu, da pišu o terenima tu u blizini. Novine ne treba da su samo neki odbojni tehničko-tehnološki prospekt dobijen na Sajmu ili direktno od proizvođača, kao reklama ili pak neki turistički vodič, pun lepih slika. One ne treba da postoje kao da su same sebi svrha, već da ih ljudi s oduševljenjem kupuju i željno čekaju svaki naredni broj.
Svake novine, pa i ribolovačke moraju biti bliske širokim slojevima društva i interesantne svim strukturama i godištima čitaoca sa razumljivo napisanim tekstovima. Da u njima i unuče i deda, i doktor i učenik, muško i žensko nađe teme i tekstove koji ih interesuju. Tek je tada ta novina postigla cilj i opravdala svoje postojanje, normalno uz neku razumnu cenu, prilagođenu našem standardu.
Lepota, istinitost, privlačnost i kvalitet nekog teksta o ribolovu može biti intelektualna, kao lepota matematičkog dokaza ili kristalne strukture nekog materijala; može biti estetska, kao lepota dobro urađenog dela, sa glavom i repom; može biti moralna; no, verovatno je da će biti u isti mah i intelektualna i estetska i moralna. Novine na temu ribolova nisu skupe, da vas to odbija, jer ćete u njima sigurno naći štivo koje će vas razveseliti i popraviti raspoloženje.
Čitajte, pišite i slikajte. Popularišite spotski ribolov u svakoj prilici.
BISTRO!