Лепи Данчо поново јаше

Пишe: Миливоје Стојчевић
22. март. Босна је у благом опадању послије високог водостаја. Враћа се зеленкаста боја. Лепи Данчо долази са посла, руча и убацује штап у ауто. Почиње трка са временом. Мора пожурити да прије мрака стигне на мјесто које сматра изгледним при овом водостају. Јури. Километри остају иза њега. Одједном полиција.

– Добар дан. Ваше исправе. Возили сте преко ограничења.
– Журим у Добој. Жена ми се управо породила. Сад су ми јавили.
– Ако сте постали отац, морате бити још пажљивији. Возили сте пребрзо.

Други полицајац обилази око аута и на задњем сједишту угледа
штап.

– Ти си рибар?
– Јесам.
– Што не кажеш? Какав порођај, какви бакрачи? Мало је до мрака, пожури! Бистро!
– И ви сте риболовци?
– Јесмо. Ако нешто упецаш, наврати да видимо!

Данчо наставља даље.
Стиже на своје мјесто и забацује варалицу.
„Поново ћу на шеда. Само, још мања оловна глава…“
Послије пола сата осјети ударац. Штап се сави. Рутинско замарање од неколико минута. На обали је лијеп сом од 7 килограма.

Данчо се смјешка. „Поклонићу га оним полицајцима“.  Покушава још пола сата. Ништа. Мрак је и враћа се кући.

Полако вози поред мјеста на којем је била патрола. Жели да им поклони улов. Нема их.  Би му жао. Добри су момци.

Сутра је на истом мјесту добио једног мањег од 4 килограма.

Добро, ни Данчо није чаробњак. Не може ни он сваки дан да упеца крупног сома!