Малер

Пише: Миливojе Стojчeвић
Кренем jучер на пецање.
Све спакујем, убацим у ауто, изађем на улицу и…заборавио возачку. Малер!
Да не баксузирам потпуно, оставим ауто на путу и пјешке се вратим кући по дозволу.

Дођем до ријеке. Надошла, види се.
Кад сам затварао врата, један прст ми остане и залупим…аааа боли.
Некако отворим врата и видим да прст крвари. Ух, не ваља никако! Тим прстом задржавам најлон при забацивању!

Обучем неопренски комбинезон, узмем штап и правац омиљено мјесто!
Задња степеница у води… Рачунам, кад уђем у воду, биће близу појаса. Улазим уназад, за сваки слуучај. Ноге никако да дохвате дно. Лијева нога се оклизну и нађох се у води до груди. Држим штап високо да се машиница не укваси. Није прелила врх комбинезона. Хватам се једном руком за неке травке да ме не занесе и…одох ја низ воду са осталим пањевима…
Извучем се некако. Прслук мокар више од пола. Циједи се вода из њега.

Промијеним мјесто. Почнем да бацам. Уочим да је обала превисока, ако се шта и закачи, нема шансе да га извучем вани.

Спакујем штап и у мокром неопрену сједем у ауто. Вода се циједи на сједиште. Ваљда ће се до сутра осушити, убиће ме жена ако сконта!

Паркирам се на другом мјесту близу старог моста. Извадим опрему, кренем тихо према води. Одједном, иза грма зачух пјесму. Нека група омладинаца се напила и пјева. Бацају флаше у воду.
Сједем на неки пањ, запалим цигару и тако један сат посједим крај воде.

Ма, лијепо је било!