Turneja ‘Tri revira’

Piše: Suad Drkić – Angler

Dođe dugo očekivani godišnji odmor. Doduše, mjesecima prije polaska uveliko sam mahao, vadio kapitalne lipljene i pastrmke, a kad kontru složim, umal’ ne padnem s kreveta.

Sa suprugom se odvažim otići u ribolov. Oboje ljubitelji prirode i nije nam trebalo mnogo da se spakujemo i krenemo u, ko zna već koji, “medeni mjesec”. Plan je bio da odemo do Sanice, poslije do Bosanske Krupe i u povratku do Martin Broda.

Razmišljam da li ikako da odemo u B. Krupu. Čujem, na Uni opet dozvoljen lov vaserkom!? To mi se nikako nije svidjelo. Samo revir Krušnica dobar.

Već sam počeo da vagam da li ikako da odemo u Krupu. Na kraju smo odustali, a bi mi žao poslije. Ako ništa da se čovjek nagleda ljepote kanjona Une i rukavaca ispod Krupe.

Ne dade me to pokolebati, te na sreću da ćemo naći prenoćište, krenemo prema Kulen Vakufu. Srećom, nađosmo ga, za te dvije noći. Kod Ismete i Kemala. Kuća uz sam rukavac Une sa pogledom na Stari grad i Unu. Ma milina. Oko kuće hladnjaci, ljetna kuhinja. Gostoprimstvo za poželjeti. Zaista uživanje i srdačna preporuka.

Naravno, poslije odmora i kupovine dozvole, pravac na Unu ispod mosta. “Rendžer” (obzirom da je sad taj tok Une Nacionalni park) mi pokaza par dobrih pozicija, ali koju mušicu izabrati. Poslije nekoliko zabačaja, prvo pa muško – povelik lipljen. Naduravao sam se malo duže s njim… ustvari, malo više dok ga ne dovukoh do meredova, kad ono meredov malen za njega. Izleti dva puta ali sam ga uspio smiriti. Po zakonu baksuzluka mi se otkači bubrežnjak u kojem držim razne sitnice jer prsluk ne koristim, te drž’ ribu, štap, meredov, bubrežnjak, a samo dvije ruke.
Jao kako sam slatko psovao…

Moja jača polovina je bila na obali dosta daleko, a uz mene nije bila kamera tako da je ko nešto ispalo od zumirane slike. Nekako mi žao ribu mrcvariti do obale, a sad mi opet krivo što nemam dobru sliku tog grbonje. Zapamtim do kojeg je slova na meredovu (Cavalier) se ispružio rep, da imam neku evidenciju orjentaciono. Helem, ta tri dana su bila pravi odmor za dušu.

Drugi dan smo otišli do Martin Broda. Ne mogu se pohvaliti nekim ulovima. Upoznah se sa jednim penzionerom mušičarem iz Klokota… fin neki čovjek. I on sa ženom. Kaže, na tom mjestu imaju 2-3 pastrmke između 4 i 6 kg.

Ko fol ganjali smo ih, a uhvatih par tavašica. Dva-tri puta se jedna grdosija javila te se prepadoh za svoju opremu ako mi se zakači.

Treći dan prvo malo mahanja ispod mosta u K.Vakufu, a poslije na Strbački buk. Zaista šteta umrijeti, a tu ljepotu ne vidjeti.

Na raftingu sve sami arapi. Bilo ih je preko 40. Gledaju slapove i ne trepću. Vidjeli su oni i Nijagaru ali ovakvu ljepotu sigurno nisu.

Sve u svemu prelijepo. Tokom Une od Martin brod pa sve do slapova uradili hladnjake za odmor i roštiljanje. Milina za porodične izlete.

Poslije slapova lagano prema Sanici. Uspomene sa Sanice od predhodnih godina uvijek pozitivne. Puni elana dolazimo do Oaze mira. Tamo mi se raspoloženje pokvari. Rezervisali bungalov dobili sobicu. U sličnim slučajevim red bi bio nazvati i obavjestiti goste da nisu u mogućnosti ispuniti im želju sa smještajem.

Pošto je kasno bilo za mahanje taj dan prošetamo do rijeke da vidimo kakvo je stanje na vodi. Jedva dođosmo do rijeke. Razastrli krave na sve strane i ogradili žicom pod naponom. Bik spreman za koridu samo riče. Mene i dalje drže utisci predhodnih godina. Vodostaj nizak, lipljen se sporadično javi… I dva ribara mašu. Uzmem par fotografija i nazad u sobuicu.

Ujutro k’o zapeta puška – pravac voda. Onaj Rudonja riče li riče. Krenem sa suhim bajama ali sitno. Prebacim se na nimfe… opet sitno. Dva dana mahanja ali riba ne pređe 25cm. Drugi dan siđose neki ljudi i spustiše kolčeve skoro do sredine rijeke i opasaše zicom pod naponom. Da se mogu krave napojiti vodom. Kažu meni: “Hajd’, nije ti problem pregazit’ vodom, a i napon je “samo” 110V, nije to ništa”.
Možda nije ništa da sam na suhom…

U iščekivanju Godoa…

Krenem niz rijeku jer taj dio još nisam obišao, kad još na dva mjesta ista situacija sa kolčevima i žicom u vodi. Kupi prnje ženo i idemo odavde. Da se vratimo istim putem, nema šanse. Čovjek pomjerio naponsku ogradu preko ribarske staze u grmlje za tih nekoliko sati dok smo na tom mjestu boravili. Jedva i na jedvite jade, izgrebani, prođosmo kroz grmlje… krave nam se približavaju, a onaj Rudonja i dalje riče…

Hajmo mi, ženo, sutra do Ribnika, pa ćemo se vratiti da prespavamo i poslije B.Krupa. Na Ribniku kupovinom dozvole slučajno pitam za cijenu noćenja u bungalovu. Obzirom da nam je cijena odgovarala u odnosu na sobicu, počnemo na glas razmišljati da se iz istih stopa vratimo u Sanicu, pokupimo stvari i nastavimo za Ribnik, ali odlučimo to uraditi sutradan. Žao mi ne iskoristiti dan, a ne zabaciti kad smo već došli.

Izgleda da će mi ova turneja proći u znaku nimfe, jer na suhe muhe su se dizale samo sporadično. Tako je i bilo.

Sutradan se “preselimo”. Šta reći za nešto što ima svjetski standarad. Sve kako se može poželiti. Veranda iznad rijeke. Mahneš koji put, uloviš fin komad, pa par koraka do verande i srkneš fildžan kafe, ispušiš cigaru i opet u krug. Bilo je tu nekih reprezentativaca Francuza, Italijana, Nijemaca, pa iz susjednih nam država dobrih mušičara sa kojima sam se upoznao i još stekao iskustva sa ljudima koji ne kriju znanje.

Jedna po danu…

Jedna u sumrak…

Jedna uz jutarnju kahvu…

Francuzi

Ispod verande. Jedna riba pa srk kafe.

“Ništa nas ne smije iznenaditi”

Zadnji dan na Ribniku isklizne mi povelik lipljen iz ruku. Ostade samo slika dok sam ga vadio iz meredova, ali sam zapamtio slovo na meredovu. Neće lipljeni da se slikaju. Poslije njega udarac neke velike. Dva trzaja glavom i pucanje predveza.

Meni najdraža slika…

Tim pucanjem predveza završih za taj dan.
Sve u svemu nekoliko dana odmora kao iz snova.

Sad, i da padnem sa kreveta dok kontriram, ne bi mi bilo žao.