Шаран у невријеме
Притисла врућина, не може се дисати. Половина августа је. Од јуна нема ни капи да покваси земљу. Босна је све мања. Камење израња из воде, појављију се спрудови гдје никад нису били. Брзаци све тиши. Риба се повукла у матицу и само ноћу прилази обали. Шаранџије изгубиле морал, пецају плотицу.
Триво је најупорнији, не одустаје. Сваки дан прихрањије своје мјесто и са свог сплава упорно пеца водену лисицу. Ове године није добио још ни једног. Нема везе, храни даље и очекује „мацана“. Не смета му врућина. Спав је поставио близу обале па сјена пада и покрива му главу.
Танки облаци прекривају сунце. Врућина је још гора. Врео вјетар дува низ воду. Триво се понекад спусти у воду и расхлади се. У даљини се чу грмљавина.
„Киша ће“, – помисли. „Могло би се десити да ми сом удари на кедера“.
Ипак, више гледа у шарански штап. Вјетар дува све јаче, спрема се олуја. Грмљавина се појачава. Прве капи кише.
Шарански штап се повија. Триво удара контру. Ту је! Вуче према матици. Киша појачава, хлади нашег јунака. Шаран пумпа, Триво је сабран, није му први. Почиње лед, у почетку ситан, а касније крупан. Шаран вуче ли вуче. Машиница проклизава. Триво се измиче од леда. Удара га по тијелу. Шаран по своме, нема обзира. Лед удара.
„Овај лед би ме могао уцмекати“, – мисли рибарчина.
Лед бије, шаран се опире. Неколико јаких удараца у главу. Омишља се да одустане.
„Ма, главу да изгубим, није ми жао! Ако гинем, нека је у риболову. Боље је ово него да умрем у кревету.“
Шаран се умара. Лагано се примиче сплаву. Још неколико јаких удараца леда у главу. Подбацује мередов. Крупан је. Дуго жућкасто тијело се пресијева на киши. Лед туче и по њему. Триво купи опрему и бјежи према ауту. Неколико улупљења. Добро је нису стакла полупана, дрво га заштитило.
У кафани му нису вјеровали да га је лед утукао. млад је момак, неки га муж научио памети! Није дозволио да га фотографишу, ни њега ни шарана. Не зна се ко је љепши!
Модрице ће да изблиједе али успомена на догађај неће.
