Lov na mušicu i pastrmku – IV dio

Ili: Zašto me pitaš gdje idem i šta lovim ? – Četvrti nastavak…

Piše: M e r s a d   R a j i ć

Međutim, oni su ponosno zadovoljni što su gosn. Skues-u dokazali da mogu uhvatiti više ribe na njihove ljeskovce i otrcane mušice povezane na kostretu, nego on, sa njegovim modernim priborom i tim njegovim modernim mušicama koje plove.

Zato oni nisu i neće ništa da mijenjaju.

Što nije slomljeno, ne popravljaj!

Još da oni imaju ceste kao Englezi ili Francuzi pa da obiđu krajeve gdje postoje samo kozje staze….Gdje bi im bio kraj.

A tek auto!! Ih!!
Još da nije “ćire” i njegove uskotračne pruge ne bi se tako lako prilazilo onim zabačenim krajevima Ribnika, Sane, Plive, Sanice… I pastrmci. Usput i lipenu.
Šta će kome škobalj, plotica, šaran… pored pastrmke i lipena.

A dalje, lovi se samo “kraljica” bistrine i hladne vode, njeno veličanstvo pastrmka. Lovi se i lipen, ne može se reći da se ne lovi, samo se manje spominje. Kao da je manje popularan i manje cijenjen.
A ostale ribe?  I dalje, njih niko ne spominje.

Prođoše i ratovi, dva dugačka i nemilosrdna, nepovratili se. Ali ne treba zaboraviti da je ovo Bosna. Vilajetna zemlja koju svak’ voli i zbog toga je svojata i prisvaja.

Međutim, niko je ne voli kao ribari koji ostaju vjerni svojim rijekama, svome ljeskovcu, kostretu i gacanju po plićacima.

Sad se pokazalo da je dobro biti ribar, pogotovu mušičar. Uz malo muke i prehlade, malo kostobolje, jer se malo nahodaš, ozebeš, ali eto ručka. I to kakvog? Onog pravog, da kažem, “gospos'kog” ručka.

Pastrmka.
Šarena, i puna pjega. Crvenih, žućkastih i onih pomalo crnih. Ponekad možda padne i poneki lipen “okaš”.
Ko bi se mučio sa košćicama klena, mrene, crvenperke…