Noćna mora krivolovaca, ribočuvar Oliver Adžić sa Tamiša dobio otkaz (VIDEO)

Kako i zašto je noćna mora krivolovaca, ribočuvar Oliver Adžić, morao da postane i uzbunjivač?

Čovek zakona i reda, prijatelj šarana u mrestu, zaštitnik reka, dron operater, jedan sasvim neobičan penzioner u akciji.

24.05.2019. Oliver Adžić je dobio otkaz.

Naravno, on neće stati.

Iz medija: Ribočuvar Oliver Adžić: Za lopove prijava, za ribolovce bistro na Tamišu

Oliver Adžić, vojni invalidski penzioner, učesnik rata triput ranjavan, sa još uvek nešto gelera u sebi, servisira računare i energično od 2016. godina čuva banatsko blago Tamiš i blago ove reke – ribu. Iako je pecaroš od četvrte godine kada su ga ujaci vodili da peca po bosanskim rekama službeno se Oliver kao ribočuvar volonter na Tamišu pojavio 2016. godine. Kaže čitao je po internet formumima priče o svakakvim ribočuvarima, a sam iz ribolovačkog iskustva znao da ima i poštenih, vrednih i profesionalnih – pa je rešio da posle vojne karijere ponovo ponese uniformu. Ovog puta ribočuvarsku.

“Sa Slavoljubom Krstićem se znam od 1994., obojica smo vojna lica i zaljubljenici u reku, pa smo postali ribočuvari. On profesionalac ja kao volonter. Preuzeli smo da vodimo računa o Tamišu prvo od ušća do Sefkerina a ubrzo i do Opova, 40 kilometara pa zatim 60”, priseća se Oliver pa tvrdo dodaje: “Zatekli smo haos, kad god bi ušli u čamac našli bi ili mreže ili senkere. Retke bile i dozvole, pecalo se sa više štapova, ribe ispod mere bilo puno kod ribolovaca. Ipak fokus posla stavili smo na mreže i senkere – to su ribarski alati a ribarenje na Tamišu je zabranjeno. Na Karauli gde je mrestilište maja 2016. godine izvadili smo 1.500 metara mreže. Sekli smo je na keju javno ceo dan – da svi vide.”

Vojni desant na mreže i senkere, koji po komadu koštaju i do 60 evra, nije ostao bez reakcija Oliver kaže da su počele indirektne pa direktne pretnje, ugrožene ribokradice koje on zove kratko lopovima – počele su da se žale i traže pomoć protiv novih ribočuvara, a sekli su mu i gume na kolima.

“Veliku smo im štetu naneli. Mi te lopove po pravilu ne nadjemo, ali sve što nadjemo od ribarskog alata uredno zaplenimo. Ne možemo da dokažemo čije je ali čujemo pretnje da će kao da nam lome rebra, a mi odgovorimo da ćemo da brojimo i vise rebara. Treba znati da je njihova zarada dnevna od ribokrađe bila i više po 100 evra jer to su dva šarana ili jedan som. Neki su od krađe ribe godinama i kuće napravili. Bilo je dana kada smo u mreži nalazili i po 50 kilograma ribe, a senkeri, iako su skupI isplate im se u jednom postavljanju. Čim u njemu ostanu som, šaran i smuđ. Ajd što im plenili opremu, ali nismo im dali da rade”, kaže Oliver.

Početkom 2017. godine Krstić se odustaje od ribočuvarenja a Oliver nastavlja za stalno sa Aleksandrom Petrovićem i još nekoliko volontera i to od ušća pa sve do mosta kod Farkaždina, a to je 60 kilometara Tamiša. Od oktobra i Petrović radi za stalno a sa njima je 6 volontera.

“Radili smo dobro, imali rezultate. Koordinisano, ispomagali se. Već tada se videlo da smo ribokradice dokusurili, jer ih je bilo mnogo manje a ribe mnogo više. Pa te godine im mi po akciji zaplenimo zaplenimo i po hiljadu metara mreže. A uspemo da mrestilišta budu Karaula – 7 kilometara, Tukoš, 14 kilometara dug kanal od Idvora do Sakula, a tu ne sme ni ribolovac sa dozvolom da peca. I tako im za dve godine oduzmemo i zaplenimo I više od 20 čamaca. Mi smo ribočuvari, mi oduzimamo privremeno, podnosimo prijave, dokumentujemo, sve uredno, a posle sud po pravilu na osnovu naših dokaza odluči da se to sve trajno oduzme”, priča Adžić.

Posle se Petrović i Adžić razdvoje, pa Oliveru pripadne reon od Opova do brane kod Tomaševca a Aleksandar ostane u reonu Pančeva pa sve do Opova.

“Sada, mreža skoro da nema, nađemo ih nekad u akciji, ali po pedesetak metara. Za tri godine ozbiljnog rada, ribokrađa na ovom delu Tamiša smanjena za 90 odsto. A pravi ribolovci videli su da na Tamišu ima ribe, da radimo kako treba, pa to podržavaju. Broj dozvola koje prodamo se enormno povećao, jer ribolovac kad već kupi dozvolu i dođe – hoće da ne vidi mreže”, objašnjava Oliver prilike na Tamišu.

Oliveru procedure nisu bile strane ni u vojsci, šta više, a kako kaže ribočuvar je upravni organ na reci, poštuje i sprovodi mnoštvo propisa pa je i taj posao nastavio da radi organizovano. Ali i na tehnološkom nivou.

“Uveo sam na Tamiš dron kojim izvidjam i do 4,5 kilometara daleko, imam licence a dron registrovan. Nosim akcionu kameru na sebi, to je dobro kao video dokaz na sudu. Nekad koristim lovačke kamere, sonarima potražimo ribarski alat u vodi, a tu su i termovizijske kamere. Znaš, ja radim i kao serviser računara tako da se razumem pomalo i u tehniku”, kaže uz osmeh i ozbiljno dodaje da je “ovo posao u kome na reci ne možeš da imaš prijatelje lopove, jer za lopove ribokradice su prijave”.

Ali ne lezi vraže stižu i problemi i Oliver počinje da shvata da ga neko sabotira, kao da nekom ne odgovara red na Tamišu i voda bogata ribom.

“Tamiš je dobio na korišćenje Ribolovački Savez Vojvodine, još 2002. godine, i ja radim za njih u firmi Ribolovački Savez Vojvodine DOO. Dušan Jovanović je predsednik Izvršnog odbora Saveza a Radovan Kljajić njegov zamenik, Radovan je istovremeno I predsednik Nadzornog odbora firme Ribolovački savez Vojvodine DOO a Dušan director te firme. Nadzorni odbor bira I zapošljava direktorka, tako da je ispalo da Jovanović indirektno, preko svog zamenika, bira i zapošljava samog sebe – a to je za mene čist sukob interesa. I sad ja mom šefu Jovanoviću nešto zasmetam, valjda mu proradi sujeta, i on novembra prošle godine meni zabrani rad noću. Shvatim da sam radio savesno, imao rezultate a da su se ribokradice setile kako da me uspore. Pa to je radno vreme za lopove ako se ne radi od 22 do 6 ujtru. Prijavim ja da je nezakonito da se radi samo danju, jer onda kontrolišem samo ribolovce – a lopovi rade šta hoće noću, a Jovanović izda novo rešenje da mogu da radim i noću, ali moram da najavim noćni rad. Pa kad se i tu pobunim, kaže mi da ja ne moram da se prijavljujem. A sve vreme nametnuta nam obaveza nosimo GPS uređaje pa znaju gde smo u realnom vremenu”, priča Adžić.

Kad je analizirao situaciju u kojoj se našao Oliver je kaže shvatio da neko sistematski pokušava da ga spreči da radi posao – pa se registrovao kao uzbunjivač.

“Kao uzbunjivača me štiti zakon, ali imam i obavezu da idem postupno: prvo da upozoravam u firmi i to i radim – pišem nadzornom odboru. Kako odgovora nema obaveštavam nadležne van firme – obaveštavam inspekcije, e ako ni to ne pomogne treći korak je alarmiranje javnosti, iznošenje prljavog veša, što i radim”, ozbiljan je dok objašnjava Adžić. “Pokušao je šef da mi podmetne da sam zadužen opremom koju nikad nisam video. Ponavljali nam svima ispit iz bezbednosti na radu, mi položimo a Jovanović nam naprasno ukine pravo da imamo volontere, jer nemaju položen taj ispit”, navodi on primere za koje smatra da su sabotiranja.

Posebno ga boli što je ostao bez volontera koji inače ne rade za novac, “ od 8. marta smo tako dodatno sputani, a uvek je bilo volontera da pomognu kad smo u akciji, a sad ako ih angažuješ – otkaz, jer je to povreda radne discipline”

“A pazi, volontere niko ne plaća. U akciju idem mojim kolima, mojim čamcem, za sebe i volontere ja sam od svog novca kupio uniforme i opremu, samo motor pripada firmi i deo prikolice koja je pola dobijena namenskom donacijom, a i plate većinu goriva. Ne znam zašto su nam zabranili volontere. Možda zbog događaja 8. decembra kada smo kod Tomaševca zatekli dva momka, 1994. godište, da postavljaju mreže, pojurimo ih po reci, stignemo, predstave se, zapisnik o oduzimanju, nemaju ličnu kartu pa zovu Tatu da donese. Ja zovnem policiju u asistenciju – uvek imamo dobru saradnju. Tata kad je došao iznervirao se, krene u svađu, pa mene iznenadi I gurne, a njegov sin veslom izlupa kolegu i nanese mu lake telesne povrede, pa momci na traktor i pobegnu. Policija dođe, konstatuje sve. A kazne zaprećene za napad na službeno lice, a ribočuvar je baš to, do 3 godine zatvora, a telesna povreda još toliko. I onda čamac odvezemo do Novog Sada, a šef posle zatraži da se čamac vrati. Kao ukraden je, ja ne dam taj čamac. Kao što nisam dao da se vrati ni aluminijumski čamac koji smo kod Jabuke zaplenili sa motorom vrednim 5.350 evra. Ribokrađa je, u pravu sam, znam zašto sam oduzeo, i onda ne dam”, priča Oliver o događajima koji bi mogli biti uzrok problema i dodaje “možda je zbog toga sve krenulo, i to da ne radim noću i da mi uzmu volontere”.

Adžić o čudnom ponašanju obavesti Nadzorni odbor ali oni, kaže, ćute. I šta će odluči da prestane da koristi GPS.

“Osećam se ugroženim, imam informaciju da su se sada udružili, više tih bosova sa Tamiša, a u gotovo svakom mestu uz reku ima po jedan glavni za ribokrađu, velika je lova u pitanju… Zato i ne nosim GPS, što bi doznali gde sam i kada, kad je akcija na Tamišu u pitanju”, kaže Adžić.

Inače posle tri godine upornog čuvanja ribe i Tamiš, Oliver kaže da se oko reke svašta radi.

“Švercuje se nafta, krade riba i divljač, oberu ljudima čitavu njivu, a znaju i da uzurpiraju tudje posede. Ima tako uz Tamiš u raznim mestima, njih desetak koji se osećaju kao bosovi, i sad pošto im ne ide oko ribokrađe– udružuju se”, smatra Adžić.

On kaže da se po njegovim prijavama vode mnogo postupaka ali jedno lice koje ima četiri sudska postupka i da sumnja na sve.

“Najači je postupak zbog struje. Tu smo Petrović I ja uhvatili kod Jabuke ekipu koja sa svog čamca i motora, lovi strujom i našli 47 komada soma. Došla policija a vlasnik čamca naknadno došao I počeo da preti i vređa. Ja sve dokumentujem i prijavim tužilaštvu”, priča Oliver i da dodaje “ sad kad krenem u akciju, ne znam ko od njih može da me dočeka, zato sam i isključio GPS – što bi neko čitao gde sam, a volontere sa kojima si sigurniji, ne smem da koristim”.

Pokušavam Olivera da povučem da pričamo o lepšim temama, prihvata i njemu je lakše, kaže da je ribočuvarstvom počeo da se bavi iz radoznalosti ali da neće da odustane, dodaje kako svake godine kupi dozvolu za pecanje. I sebi i volonterima.,

“ Poštuju ribolovci što imamo rezultate, vide da je stanje na Tamišu mnogo bolje, pa su počeli su kod nas da kupuju dozvole. Prošle godine sam prodao dozvola ZA 1,2 miliona, godinu dana ranije za 920 hiljada dinara.”, kaže.

Pitam ga da pohvali Tamiš, priobalje, priorodu i prepozna potencijale, on prihvata da je to veliki potencijal:

“ Mnogo je tu lepote. Pa ima 12 parova orlova belorepana od Pančeva do Tomaševca, puno divljih svinja, srna i lisica koje se ne plaše, ne reaguju, kao domaće su, dabrovi su kod Glogonja, Jabuke, Opova i Uzdina, vidre skoro svuda. A kod Uzdina još rezervat ptica, čaplje a i crne rode se pojave. U vodi linjak, a pojavi se i zakonom zaštićeni zlatni karaš, šarana i soma bude više – štuke manje umesto nje dođe smuđ. Znaš među ribolovcima je 70 posto Beograđana, a dođu i iz Niša, Kragujevca, Valjeva, Surdulice. Neki tu i kampuju. Sigurno je da Tamiš puno vredi.”

Sa uživanja u prirodi, Adžić odmah i direktno u razgovoru prelazi na posao. Priča o nadležnoj inspektorki koja je inače iz Vršca I krene u proveru ribara po Pančevu.

“Krenemo sa njom da joj pomognemo. Uniformisani onako službeno. A ribarnice zatvorene, prazne. Žale se vlasnici da nema ribe. Mislim se, pa naravno da nema, kad ne donose ovi iz Jabuke i Glogonja što je kradu na Tamišu”, priča Adžić i iznosi procenu da je do sada u ovaj posao ulagao I svoj novac i dodaje kako neće odustati I da je spreman još da uloži.

Ribočuvar Oliver Adžić za najrealniji forum na internetu smatra “Vukove sa Dunava” od koga se uostalom i otisnu u ribočuvarstvo a svoje dron i druge video snimke kači na svoj jutjub kanal Oliverikus. Kao i svaki vojnik od profesije, a Adžić je pred rat završavao vojnu školu u Sarajevu a onda iz klupe krenuo na front da komanduje vodom pa i četom, on “smatra da svaka organizacija počinje od vojske”.

Na kraju, a bez da sam ga išta pitao, otvoreno je spreman da oceni i kolege – ribočuvare.

“Ima ribočuvara koji pošteno i profesionalno rade svoj posao. Ali šta se sve radi od deset ribočuvara njih 7 bi trebalo da ide u zatvor a ne samo otkaz da dobije”.