Da sačuvamo od zaborava – Uništavanje ribe eksplozivom

Tri teksta iz Ribarskog lista, glasila Ribarskog društva za Bosnu i Hercegovinu iz 1928 godine
U svim brojevima našega lista, otkako je počeo da izlazi,  može se naći po jedna ili više vijesti o ubijanju ribe dinamitom u raznim našim vodama. U izvještajima sa glavnih skupština Ribarskog Društva za B. i H,, u izvještajima sa odborskih sjednica pa i u pojedinim člancima često se spominje ovaj nekulturni način uništavanja javnoga  dobra i narodne imovine.
Ovaj vandalizam nazvan je jednom zgodom pravim našim  “narodnim zlom”, jer se je ovaj način ubijanja ribe neobično mnogo raširio od god. 1918. dalje. Nastojanjem nekih rijetkih pojedinaca i radom Ribarskog Društva za B. i H. postignuto je, da su
izdana nova stroga naređenja o sprječavanju ovoga zla,  koje je postalo fatalno već za mnoge naše vode, ali stvarni rezultat svih strogih naređenja ostao je vrlo malen.
Još uvijek nalazi se kod mnogih i mnogih ljudi i pozvanih faktora po provincijskim središtima vrlo malo razumijevanja za borbu protiv ove zaraze ribarstva i sramote naše, što više za neke ljude je sitnica, ako se ubija riba dinamitom i drugim eksplozivom, jer im se čini, da je za ribarstvo i ribe upravo neka čast, ako se nađe ljudi, koji pokazuju za te bezvrijedne stvari toliko interesa, da žrtvuju vrijeme i novac za nabavku eksploziva i za ubijanje ribe.
Organi društva, koji se bori protiv nekulturnog shvaćanja ovih ljudi, nailaze  često na “dobronamjerni” milostivo-ironični smiješak. Na žalost ovakovi su ljudi veći neprijatelji napretka, nego oni neuki seljaci ili seoski besposličari, koji su od pokvarenih i obijesnih građana i drugih lica naučili bacati eksploziv u vodu. Oni su isto tako jadniji od onih, koji uopće ne vjeruju, da se eksplozivom riba toliko tamani, koliko se u krugovima ribara o tome govori, jer “prodaja eksploziva je zabranjena” pa onda odakle bi mogli ti navodni ribokradice da dobiju toliko eksploziva.
Da ne bude nikakove sumnje o pravome stanju stvari, mi  otvaramo u našem listu, na opću sramotu sviju nas, posebnu rubriku pod gornjim nazivom u želji, da javno žigošemo današnje prilike, protiv kojih se već više godina teško borimo. Bez obzira iznosićemo istinu na javu, da se vidi, kakova i kolika'je naša sramota, ne bi li uvjerili sve pozvane i odgovorne, da je energično liječenje ove zaraze, jedan od glavnih uslova za napredak ribarstva, Nije dovoljno slučajno ulovljene krivce kazniti, već je neophodno nužno svakoga, tko uopće dolazi ma i u najmanji doticaj sa ribarstvom i vodama, poučiti i uputiti, da ni mreža, niti udica, niti ostve niti koševi ili bilo koje drugo sredstvo ne može toliko opustošiti vode, koliko to može eksploziv, koji uništava u svome dohvatu svaki život u vodi, od najmanjega crva do najveće ribe.
Naš narod je rekao: Gdje tursko kopito prođe, tu trava ne raste.
Mirne duše može se reći, da je eksploziv za naše vode isto, što i „tursko kopito”. Znademo, da su pojedine vode trebale po nekoliko godina, da su se jedva malo oporavile i opet naselile ribom, nakon što su temeljito i često poharane s eksplozivom.
Među ribarima je već ukorijenjen naziv “dinamitaši” za sve one bilo slučajne, bilo redovne i stalne divljake, koji rijetko iz neznanja, a gotovo uvijek svijesno, ubijaju ribu iz pohlepe za mesom ili novcem, a katkada i bez te pohlepe, nego što je najžalosnije “iz športa”. Ovaj naziv je stalan ribarski izraz, premda se dinamita najmanje upotrebljava kod ubijanja ribe. Zalihe ručnih granata, koje su neki pojedinci imali još od rata i prevrata ili su kasnije mogli do njih da dođu, istrošene su, pa se sada najviše troši za ubijanje ribe onaj eksploziv, koji se nalazi u trgovini, na rudnicima, javnim radovima, kamenolomima i. t. d. To je kamniktit, kojega proizvađa vojna barutana u Kamniku i titanit, kojega proizvađa jedna privatna tvornica u Mahičnom kod Karlovca. Druge vrste eksploziva rjeđe dolaze u ruke „dinamitašima”.
Pozivamo sve čitaoce našega lista, da nam za ovu novu rubriku saopće poznate im slučajeve ubijanja ribe eksplozivom.

C ових страна

Ko год од наших читаоца ово прочита, не верујем, да се неће згражати, a тешко je и веровати, ко не види својим очима и чује својим ушима. Међутим за овамошње прилике je разумљиво.
Пошто ми je најближи пут до Дрине лађом до Шапца и одавле возом до Ковиљаче, што све траје десетак сати, одлучих, да прву прилику употребим и обловим један део Дрине ходањем, да већ једном протегнем ноге, укочене чучањем код „Шест Топола” и чекањем, кад ћe шаран зазвонити звонцем. (Звонце се меће на прутове усађене у обалу за које je везан „Патерностер”).
Ускоро ми се пружила прилика и нађох се у Ковиљачи.
Прво ми je било, да се информишем за стање риба у води, но чух само црне гласове. Код овакове воде, као што je наша Дрина, не можете овде, ако се не доведе из далека, ни видети љуске од рибе. Намерих се и на једног шпорташа у сеоском оделу, који ми се жалио, да je динамитом Дрина опустошена и да и данас још задње остатке уништава експлозив.
„Узалуд ћете, господине, ићи и уз воду и низ воду, докле хоћете, ако једну ухватите, изјешћу je пресну” рече и опрости се.
Крај саме реке у Ковиљачи има као неки бифе,где ce могло добити некад и печене рибе. Нађох ту и једну познату фамилију.
Затражисмо рибе.
“На жалост, нема”.
Узесмо неку другу ужину, кад наиђоше неки момци, који иначе овде добављају рибу и рекоше нам, да ћe они сад пробати, ако шта буде. Нисам могао оставити друштво, a врло ме занимала та „проба”. Мало иза тога чу ce детонација и ускоро ce појавише лиферанти но празних шака: два кленчића од пo 200 грама и две плиске. Две три су отишле низ воду. Вајкали су ce људи, да не могу ништа да “улове” и кажу, било je времена, кад су ce могла једним „фишеком” двоја кола натоварити. Рекоше, да je овде овакав “лов” обичан. О том нико рачуна не води. Свет гледа и ужива.
“Лови” ce само “динамитпатроном”, a за јачи ефекат ce она тура у “фишек””. Тако рекоше.
Дакле у пo бела дана лиферује ce риба за купце овим начином!
Замислих ce над овом жалосном истином и пo стоти пут пожелех, да вeћ једном угледа светло нови рибарски закон за целу државу.
Рекао сам спреда, да je ово све разумљиво за овамошње прилике, a да би било донекле и нашим читаоцима, морам pehи, да су непрестана ратовања оголевала народ у слободној Србији и да ce није ни могло опорезовати народу ону храну, што му je давала шума и вода.
Међутим биће боље. Доћи ћe и дуго чекани закон за све.
Воде су као створене за расплод и шпорт. A и ми смо ту.
Следећих дана сам испробао cpeћy свим начинима. Ништа. Ако што и има, поплашено je као зверка у шуми. Али сам зато још често срео пo кога динамиташа све горе до Љубовије, и сваки ce жалио на пустош у води.
Најинтересантније je, да сви веле, да на „оној” страни (босапској) има рибе! И доиста сам виђао, да они, што лове мрежом и чамцима обично ce налазе на другој страни. Ређе на овој.
Сада седим опет код „Шест Топола” и чекам шарана да зазвони.
Београд, 15. августа 1928.
Ђоко Мазалић, акад. сликар.

Nastradao ubijajući ribu dinamitom

Prije tri mjeseca bacao je neki splavar Seferadija dinamit u rijeku Drinu, te je tom prilikom radi prerane eksplozije izgubio tri prsta na ruci. Ovih dana je taj isti splavar opet ubijao ribu dinamitom kod Ustikoline na Drini, te mu je dinamit raznio cijelu ruku i nanio druge ozljede, tako da je odnesen u bolnicu u Foči. Ovakovi slučajevi nijesu rijetki, pa imade gotovo na svakoj vodi po koji ovakav “invalid-ribar”, koji je stradao kod ubijanja riba.
Nadzornih organa je tako malo, nadzor gotovo nikakav, a prijave radi ovakovih slučajeva su vrlo rijetke a kazne tako male, da riblje bogatstvo naših voda, koje je steklo svjetski glas, stalno propada, i u svim našim vodama je svake godine sve manje ribe.
Izgleda, da su sva nastojanja Ribarskog Društva za B. i H. uzaludna, jer se ovdje može primijeniti ona: Što jedan gradi, stotina razgrađuje.
(Večernja pošta)